Arhiv tekstova
Majkin sanduk
Ovih dana pronađoh na tavanu majkine kuće ovaj plavi sanduk. Očistila sam ga i odmah snimila. Nisam niti znala da još uvijek postoji predmet mojih dječjih znatiželja. Pomilovah ga pogledom, a onda i rukama. Kao da sam srela prijatelja iz djetinjstva. Pisala sam o njemu još 2005. godine i ne znajući da majkin sanduk sa »špriškrinjkom« još uvijek postoji. A, evo kako sam tada pisala o njemu:
»Svako čeljade, a najviše kad ostari, volji se zagmurit u svoje ditinjstvo. Bijo život srićan, jel nesrićan, u svakomu ditinjstvu po koja ‘školjka bisernjica’ spava.
Moja ‘školjka bisernjica’ je bijo sanduk moje majke. Stojo je u pridnje sobe. Bijo je tavno plavo ofarban i sjajijo se. Na njemu namolovano dva vinca od tulipana i ko forme, ružičica. Upolak su bili fanj veliki crveni brojevi. Mamijo je sanduk, al do njega nikako dojt! Uvik sam bila ‘mala’ za njega. Na početku pedeseti dvadesetoga vika nije se baš moglo kupit sigrački. Zbrog siromaštva. Ni bilo papira da crtaš, ni knjige, ni slikovnice. Nije bilo radija, ni televizije. Ope smo se mi sigrali po svojemu. Liti bebom od mladi kukuruza sa kikom, zimi od kočanja, konjma od kukuruzvine, bunarom od kočanja. Ništa o’ toga nije bilo lipo ko šareni majkin sanduk.
Ka‘ se teta i čika sprimu nediljom u crkvu, otvori se sanduk. I ništa se navazdan vadi. Ja se primaknem a oni oma:
– Deder, tentarošu jedan, biži otuda, to ni za dicu!
Ehe, he… ko može dite zauzdat ka’ štogoda naumi? Jedamt sam ji pribušila. Dok se teta ogledala na gledalu, zaboravila zatvorit sanduk. Poitam do sanduka. U njemu stotinu čipaka, skuta divojači, i gaća i košulja momački. Šareni se što je majka vezila i šlingovala, bili se što je teta eklovala i štirkala. A, sve meriše na bosiljak. Sa strane sandučak cilom širinom sanduka sa poklopcom. Priškrinjak, a po mojemu špriškrinjak. Potajice otklopim i zagmurim glavu ‘nutra. Zasjaji ništa sve mi u glavu udarilo. Pule! Zlatne i srebrene pule! Nake što divojke imu na pulanke i momci na košulja. Opcinita stanem, pa gledim. Tušta crveni zrnja, pa žuti i srebreni od biserja. Kojikaki šujtaša, prisne svile, igle, konci za eklovat, šlingovat i necovat. Penge. Crna, plišana plantika sa dukatom. Kumoš. Za oko vrata. Kojikake krpice što baš mene tribu. Slike majkine i starove ka’ su se vinčali. Makaze! U jednomu ćošu karta što je stari iz munkaša dono. Na njoje piše: Adria Tenger. Lipa plava karta. I ta mi triba. Mož na njoje plajvazom pisat. Nagnem se i promišam pule. Zazvecku pule, teta se okrene:
Ej ti čira ‘noga jednoga! Svud se stvori! Ko da ima pundrava u turu!?
Prikine teta tu lipotu. Al, više nikada zauvik. Dositim se ja tomu jadu. Odo kod bake, pa naučim molitvicu Svete Kate. Pobednički se vratim i izdeklamujem majke. A, majka će:
– Lipa cura moja pametna. Ista majka njezina! Šta ću ti sad dat, janje moje, ka’ se tako lipo znadeš molit?
– Da mi daš, majko, da samo malo gledim u špriškrinjak.
Otvori majka sanduk, pa mi potli teškom mukom odvoji od njega. Svejedno, do druge nedilje ona to i zaboravi. Ja dotle naučim drugu molitvicu. I tako se redom nizale deklamacije iz škule, pismice i molitvice sa vernauka: Anđelu čuvaru, Malomu Isusu, Svete Bernadice. Sve dok nisam narasla i potpuno otkrila kake sve lipote i tajne sakriva majkin sanduk.«
I eto, htjeli-ne htjeli, vezani smo s prošlosti, kao i sa sadašnjosti, a i budućnosti. Plavi sanduk stoji na mjestu gdje će ga ljudi viđati i diviti se »starcu« koji je rođen daleke 1888. godine.
Ruža Silađev
