Arhiv tekstova
Di su stari vinogradi
Niki dan bać Iva došo doma, ni baš ožednijo i ogladnijo, al bome se dobro utuko. Još jutros potli fruštuka latijo biciglu, veli ide malo obit atar. Zna, ne bi smijo, al srce vuče. Džabe ga njegova odvraćala. Prvać se nji dvoj divanili kako bilo lipo ka bi njegovi pokojni dida i baka pravili berbu, pa njegov tetak Pava upregne čilaše, a dida Franja ponese njegovu frulu. U berbe bi se dobro naradilo, al uvik bilo veselo. Šalilo bi se, pa bi se kogagod znalo i dobro podbost, a istom bi niko započo kakugod pismu, jal bi se dida Franja latijo frule, pa se znalo i uvatit u kolo. Sve to bać Ive vi dana prolazilo kroz glavu i što dalje, sve više osića kako ga vinograd zove da se makar još jedamput vidu. Pripravijo se još zarana. Dok njegova bila zabašurita pripravljanjem fruštuka, kradom ošo u vojat, metnijo u torbicu komat slanine i otfrako komadeš kruva. Misli se, kako bi se i moglo obit vinograd, a ne madžarit? Krenijo se oma potli fruštuka. Njegove jedino bilo malo čudno što fruštukovo samo par zalogajčića crna kruva i popijo medecine, a mliko ni ni probo. Oma se krenijo no nu stranu atara di vinograd. Jal di kadgoda bijo. Već nikoliko godina ga ne radu, bola i starost ga skoletile, pa ni kadar, a vinogradu triba muška ruka. A žo mu prodat. Veli, ščim ga Bog primi, nek prodadu njegova i cure, jal misli ako bi ga on prodo, š njim bi prodo i dušu. Ni se žurijo, moro dobro pazit, jal do vinograda više nema noga širokoga, kadgod prašnjavoga, kadgod blatnjavoga puta, kojim se moglo i na lemuzine. Sve zaraslo, ostala jedino uska stazica, pa jedva mož projt i na bicigle. Polako pedali, a što bliže vinogradu, srce mu sve jače dutnji. Vidi, sve zapuščano, a kadgoda u tomu dilu atara bili najlipši vinogradi. Ni njegov ni bijo bolji. Staza što išla kroz po vinograda sva zarasla u šibljak, jedva došo do bunara. Biciglu moro ostavit na kraj. Bunar jedva i mogo najt. Sika više ni nema. Jedino mu još prid očima ka zažmuri. Na četiri bagramova stubića prišite daske, uvik friško ofarbane, kako drugače, neg u zeleno. Đermu niko otesterijo još za voga poslidnjega rata, a sik jal protrunijo, jal ga odvukli ni što i dan danas kradu drva po ataru. Ni do vode više ne mož, zarunijo se skoro do gore. Što dužje gledo, sve mu više dutnjalo u prsa, a ka mu stalo i zujat u ušima, baš se pristravijo. Napuščala ga i želja za madžarenjem. Krenijo se do bicigle, nogu prid nogu. Najedamput ositijo mokro na obrazma, a onda sijo nuz biciglu. Gleda okolo, napušćana i zarastita i na dva salaša blizu vinograda, nigdi žive duše, samo odnikud dolutala dva kera. Izvadijo iz torbice kruv i slaninu i bacijo prid nji. Onjušili, digli glave i stali mavat repovma. Veselo ztalajali, skobačili ponudalje i otrčali, vada jedino oni znadu kud. Bać Ive se jako steškalo, sto jodat ko malo dite. Dugo mu tribalo dok se ni umirijo, latijo biciglu i krenijo se doma. Taj dan ni više ni glad osićo, pojijo samo nikoliko zalogaja crnoga kruva brog medecina. Srce mu ni ništa iskalo.
