Arhiv tekstova

Kad se noć spušće boje se pomišu

A nečujne misli stihove ispišu,

ugleđem prošlost, čujem šaptaj baka,

nepoznata lica iz naših sokaka.

 

Sve je tako lipo ko u raju da je,

Osmih krasi lica, pisma radosti daje,

A tu je i prelo, svi pivu i igru,

A tamo kraj peći dica se sigru.

 

I sve mi se čini bilo j’ lipše prija, 

Sirota je bila moja Šokadija,

Znala se veseljit i tvrdomu kruvu, 

Al je uvik bila velika u duhu.

 

Malo se imalo, ali je dice bilo

I srce se dalo, pa se veseljilo, 

Znali su se družit svi ljudi iz sela, 

znali se poštivati i iti na prela. 

 

Virujte ne žalim što sad nije isto, 

Mene Bog još onda nije do misto,

Dobio sam novo, neko drugo vrime

I pametno moram raspolagat njime.

 

Ja svoj narod voljim i njemu se divim,

Vraćam se u prošlost al tamo ne živim,

I kad noć se spušće moj Bereg ću snivat,

Od svoje neću nikada se skrivat.

 

I ne željim s ovim nikom uvridit;

Svojega se neću nikada postidit,

Veselu šokačku pismu ću zapivat

I voljiću svoje, a tuđe poštivat. 

 

 

 

Zlatko Gorjanac, rođen je u Somboru 1974. godine. Od 2000. godine svira u tamburaškom sastavu »Bereški tamburaši«. Pjesme su mu objavljivane u katoličkom mjesečniku »Zvonik«, kalendaru Subotička Danica, somborskom listu Miroljub.