Arhiv tekstova

Život na salašu je bio i ostao težak

Nekada je salaša bilo rasuto širom Vojvodine, ali danas ih je sve manje zbog novih gospodarskih prilika i iseljavanja mladih. No, to ne znači da salašara više nema, mnogi od njih još održavaju tradicionalan način života i njihova imanja su postala oaze prošlosti. U Novom Žedniku ima jedna od najnaseljenijih grupica salaša koja odolijeva vremenu. Na jednom od tih salaša živi jedan od najstarijih žitelja Novog Žednika koji najdalje pamti kako je bilo nekad. Riječ je o Antunu Vidakoviću, koji živi na salašu cijeli život, a sa svojom suprugom je u braku već više od 50 godina. Ima 85 godina, a još se bavi svakodnevnim poslovima i još živi pomalo staromodno. Pristao je na kratak razgovor kako bi razmijenio iskustva i ispričao kako je bilo nekad.
Volio bih čuti nešto o Vašem djetinjstvu na salašu.
Život na salašu je bio i osto težak. Rodio sam se u siromašnoj obitelji koja je nakon rata postala još siromašnija. Moji roditelji su morali sakrivati ránu, jel su nam Rusi sve oduzimali. Ko i većina dice u moje vrime, završio sam samo osnovnu škulu. Baćo je tražio da ja, moj brat i sestra pomažemo od mali nogu. Na ovom salašu sam se rodio i tu sam svoju dicu odranio. Nikad nisam imo ni dana odmora, a o josagu se svaki dan triba starat. Ovo je taki život.
Što ste radili na salašu kada ste bili mlađi?
Sićam se kako sam pazio na svinje i ovce, kako smo s konjima orali prija kupovine našeg prvog traktora. Imali smo vrimena za sigru kad smo bili dica. Sigrali smo se loptom, cure s krpenim lutkama, komšiluci su bili puni dice, a danas ih skoro ni nema. Zimi smo imali više vrimena za zabavu, jel nije bilo puno posla. Ljudi su išli jedni kod drugi na kartanje, na kafu. 
Kakav je sada život na salašu? 
Bolji, al i dalje živim ko da je sve isto. Još uvik nosim mliko do mlikare s fijakerom, mada koristim muzilicu pa više ne moram ručno. Imam kobilu koja se zove Branka, ona mi je glavno prevozno sredstvo i redovno je rânim i četkam. Tek malo uveče gledam televiziju kad stignem, inače imam malo vrimena za sebe. Drago mi je što imamo struje, kadgod tog nije bilo. Uglavnom pripuštim svom sinu da se pobrine za teže poslove.
Ima li nečeg što Vam nedostaje iz starih dana?
Kadgod su se salašari između sebe više pomagali. Bilo je više druženja, nismo bili puno u žurbi. Danas mi izgleda ko da svi digod žure. Mislim da mi je bolje od mnogi drugih salašara moji godina, jel su mi dica i unuci blizu.
Znam da volite ponekad otići sa salaša, na primjer u grad. Koliko imate prilika malo se odmoriti od obveza? 
Ritko kad možem digod nekud. Posla stalno ima, josagu triba puno brige. Danas je možda lakše nego kadgod, al još ima posla. Uglavnom kad nosim mliko, možem otić do dućana, vidit se s kimegod i malo se izdivanit. U varoš iđem tek kad je kaka posebna prilika ko svatovi, jel kad iđem kod doktora. Moja ćer i unuci koji žive u Subotici uglavnom dođu kod mene, pogotovo kad je liti vrućina teško mi je ić u varoš. 
Je li bolje ljeti ili zimi?
Zavisi, i liti i zimi ima dobri i loši stvari. Kad je proliće, onda je najlipče na salašu jel je sve zeleno, i liti su dani su duži. Al vrućinu sad teško podnosim. Onda ima i najviše posla. Kiša je problem kad je jesen, a zimi se mora čistiti snig. Ja uglavnom čistim snig samo oko košare, al i to mi je naporno. Dobra strana zime je što se manje radi, nema posla na njivi i moramo se brinit o josagu koji je zatvoren u košari na suvom i vrućem. U zadnji par godina nema toliko sniga ko kadgod, al kad napada onda ima muke. 
Biste li voljeli da ste živjeli u gradu cijeli život ili veći dio?
Ne bi nikad minjo život na salašu za onaj u varoši. Tu sam se navikao i ne znam šta bi radio u varoši. Priviše je gužve, bučno, ima kriminala. I selo ima rđave strane, al mi je drago što sam se óde rodio i proživio svoj vik. 
Koji je Vaš savjet za dug život? 
Provodite što više vrimena pod suncom, budite pokretni, ne budite depresivni, budite što duže sa svojom porodicom i ite puno luka.
Dario Vidaković