Arhiv tekstova

O svega se pravu kirbaji

Udarile vrućine, pa se bać Iva najviše drži ladovine. Ščim izajde na sunce, oma ga počme zanašat, da ko gleda, izgledo bi mu ko da već najranije trgo koju priko mire. Ni ka se udesi u ladovinu, nema mira. Ko da ga pundrav čačka, ne može se skrasit na jednomu mistu. Vamo mu ništa žulji, namo ga čigljiga, a bome, njegova opazila da o ranoga jutra bijo živčan. Znala ona dobro šta njemu žulji. U nedilju bijo kirbaj, a starija i njezin nikako nisu mogli dojt. Mlađa i njezin došli, al istom na večeru, na ručak nisu stigli. Ima još štogoda što mu prava otvorita rana na srcu, on siroma samo čeka ka će već imat koga vodat po vašaru. A nikako dočekat. Potli  večere bać Iva i njegova ošli malo u selo, na sladoled. Nisu dugo ostali, svirka sa svi strana glasna da ne mož slušat, a pivači i pivačice zaurliču ko da jim štogoda boli. Nisu se dugo zadržavali, ošli doma. U subotu, ope, bili u svatova ko kuma Tune, ženijo unuka. Bili samo on i njegova, cure nisu mogle dojt. Nisu mogle, jal nisu tile. Ni dica ni unučad mu se, otkako kum Tuna stupijo u vu partiju što danas vlada i što njemu i njegovima dala kruva u državne službe, nisu baš svojatala š njegovima curama. Stali na nji gledat nako savisoka. Bać Iva i njegova se lipo opravili i na vrime ošli ko kuma Tune doma. Čudno za svatove, nema ni gužve, ni svirača, a bome ni mlade, ni đuvegije. Samo se pozdravili sa domaćinima, u tomu došla jedna lemuzina i odnela ji u varoš, u bircuz u kojemu će bit svatovi. Na vrati ji dočekali mlada i đuvegija, mlako se rukovali š njima. Unišli u veliku salu, tamo već gužva. Kelneri nosu velike tacne, na njima u štamblika nema šta nema. On uzo jednu rakijicu, njegova liker. U niko doba došo matičar, vinčo ji tude u bircuzu. Za večerom i potli večere svirali vi na struju. Pivalo i muško i žencko. On bi reko više zaurlikali. A glasno, divanit se ne mož o nji. Ko na kirbaju. U dva potli po noći veselje bilo gotovo. Za njima ope došla lemuzina i odnela ji doma. Ne zna zašto, al bać Iva se sitijo kako su, ka se kum Tuna ženijo, iz sale dopratili mladu i đuvegiju doma. Tamo istom bilo veselja, a ka su se malo podmistili pogrijanim paprikašom i pečenjem, latili se veselja još žešće. Cigrali i po ganku, al i po kujne, po astalu i po špojeru. Nisu ni opazili da naložit, dok  se kumu Tune nisu istopili džonovi na novi patika. Toga će se sićat dok su živi. Svi osim kuma Tune, on divani da ne zna zoto. A jutros, nuz prvu kafu, na sokoćalu ništa pročito. Za dram se razbisijo, oma opcovo mater i nomu ko to natrukovo i nomu komu to natrukovano. A baš mu ta covka jako ritko na jeziku. Njegova mu pogledala priko ramena, na sokoćalu natrukovano pismo o prvoga njevoga, prvomu o njeve partije. »Eto, vi što bi nam tribali pokazat kako da se vladamo, jal ćemo skoro izbirat prve međ nama, pokazivu nam kako se radi no brog čega nam se drugi smiju, jal jim sami dopušćamo da nam radu šta oće. I ko nam onda kriv? Eto, kirbaj ni samo u našemu selu, tamo di ga nema, napravu ga ni što bi se u nji tribali svi mi utvorit!«, promrnđa bać Iva i duboko izdane.