Arhiv tekstova
Nokat i meso
Bać Iva vi dana svaj ko da ga pundrav čačka. Zvali ga na prelo u varoš, rekli da povede i njegovu. Obadvoj se jako obradovali. Već mu na vr glave svudam it sam, al šta se može, većinom se ide poslim, pa je ni zgodno vodit. Vaj put ne, zvali ga u goste. Samo će pročitat jednu pismicu što je sastavijo, kažu bilo petnajsšesnajs prijaviti, pa baš ta zadobila. Išli i kum Tuna i njegova, njega zvali brog politike. Prvać ope avanzovo, pa ga sad vazdan vuču po koikaki balova. I uvik tamo di ima dobro popit i pojist, a on to baš jako volji. Bać Ive i njegove to dobro došlo, baram lipo išli š njima na općincke lemuzine. »Vada je tamo čeljad krštenija, pa se ne džaglju međ sobom ko ko nas. Tribalo bi da u varoši sve izgleda malo gospockije, pa vada neće svoj na svojega«, veli bać Ivina ka su zarezili vraca. »Ta idi, kako na nebu, tako i na zemlje. Digod nas ima, svudam svoj laje na svojega, a liže se sonim što juče ko zna otkud došo. I onda se ne moramo čudit što nam se svi ismijavu«, odvrati je on, a u tomu kum Tunina istira lemuzinu. On već vraganajs godina ide u škulu, pa nikako da već položi. Možda tako i bolje, može popit koliko oće, a i navadijo se da ga drugi vozu. Brzo došli i u varoš. Kuma Tunu dočekali ko kneza. Njega i njegovu posadili u pročelje, nuž njega oma ve o njevi. Nema tu nikoga velikoga divana, više se gucka i gricka. Gosti, sve veći od većega, došli sa svi strana. Ta ni to makarkaka selendra i paorcki paprikaš, pa da ne dojdu. Tu se znade red u svemu, od noga ko će di, pa donde ko će koga. A bome, ima tude i za pojist i za popit da se nadaleko pripovida. Jako se obradovo i ka vidijo da već došla i televizija. Nada se, nabeštelovaće i njega, makar malo, ta vada ni zabadva zadobijo. Misli se, ako ga ne bešteluju u varoši, u njevomu selu cigurno neće. Tamo uvik na redu drugi. A televizija, kažu, o njegovi. Samo, misli se ko zna, možda ni te ženice što se vazdan javlja iz njeve općine još niko ni ni reko da tamo ima bać Ivini, jal možda da triba i nji beštelovat. A možda je rekli i da ne triba. Ope mu se čelo nabralo o štodira. Gleda okolo, pa ne zna komu bi se javijo. Nike što na lanjckomu balu sonima glavnima bili ko nokat i meso, vaj put opazijo da sidu tamo nigdi u zapećku. Ni na mise nisu sidili u kora, nego u ćošu ko vrati, a niki o lanjcki nisu ni bili ni u crkve, ni blizu crkve. Više bili, ko uzovnici ka prid zoru dojdu u svatove. Igranje š mladom prošlo, darivali je nisu, al opet astali nisu prazni, najili se i napili i oni. A meso lipo dobilo nikake nove nokte, pa opet bać Iva ništa ne razumi. Ne zna ko bi tude brog koga i zašto i s kim mogo bit dobar, kako ko diše i ko će sutra s kim i ko će koga i šta. Pito bać Iva i noga iz njevoga atara, veli, išli zajdno u škulu, pa će mu kazat, al kanda baš ni on ni vičan takima cigrama. A valjalo bi znat, ni se za zamirat nikomu, ko zna ko će bit nokat, ko meso. Šteta bi bilo izvisit, kod nji vazdan jist i pit koliko oćeš, a ne moraš baš uvik ni platit.
