Arhiv tekstova
Ako Bog da
Faljnis, čeljadi. Hu, ne pitajte me ništa. Jeto, baš se spremam i dotiravam pa ću ić na jedan divan za poso. Sad vam je taki niki adet, nije ko kadgod kad sam bio mlad, pa svršio škulu, oma bijo kalfa i posli godinu dana posto majstor. Sad drugi vitrovi dušu, čeljadi moja. Prvo sam moro poslat taj »civi«, pa ondak čekat nedilju i više dana i sad mi javili da tribam ić na divan. Baš mi snaš Jela meće pošu, »kaki ćeš mi ić na taki važan divan brez poše?«. Hm, doduše zdravo je važan mislim se u sebi, kad već i dida kome triba svit se baš niki priokrenio naopako. Doduše, i kod nas u Ivković šoru su se vitrovi okrenili. Kadgod su pleli oko ovog te onog salaša, pa kroz šuminjak ovaj, pa onaj, sad nema više od polak ti salaša, šuminjaka ni od korova, sve popilali i odneli. Ne čudim se, borme. Ta nema svit šta ni ložit po selu i u varoši, sve se pogospodilo pa pomećalo one radijatore, lože na jednim mistu. Al tamo ne mož ložit kuružne i granja. Tamo, borme, triba ćumura, i to ne makar kakog jel se neš ugrijat. Sad više ne vridi ona ko se dima ne nadimi borme se ni vatre ne nagrije. Sad lipo stisneš puce, letronika se o svim stara. A kad si stisnio puce, buđelar ti se otvorio i zinio kugod gladno lašče pa sve trune i trune novce. Zato vam, čeljadi moja, i iđem na divan za poso. Nema više druge, što kazli stari dogorilo do nokata; zemlja više ne da, što dobije čovik to mu i uzmu kojikaki uncuti i država, ove vake ko ja »u ranoj starosti« se site samo u škuli kad je proslava za dide i majke, Sunčana jesen, jal kako se već zove, a i svoji su te već zaboravili pa moraš obijat pragove i prosit komad kruva... No, dosta je bilo kukanja. Veli mi ova moja da se požurim jel ću zakasnit i na divan, »oma će ta čeljad pomislit kako će ovaj kasnit u službu kad je već i na divan zakasnijo«. Borme mi se čini da je pravo ovo izdivanila, s ovoliko lita i zima na plećima ja sam već fajin prožuljo opakliju i triba da sam odavno rišio starost, al vite da nije tako. Svakom virovo pa tako i prošo, Lucinim sokakom. Neg, moram se požurit stvarno. Kad se vratim na salaš, moram još i mast istopit, a i raspremit avliju od disnotora, još će zavijat snig pa će mi opet ostat katlanka na srid avlije i zarđat i istrunit. Moram je čuvat, čeljadi. Ovo je sad moja, ja je opravijo. Nije više ona Perina što je istrula prošli put. Gledim niki dan na televizoru, moždar ste i vi vidili da će nam bit zdravo bolje i lipče. Dogovorili se štogod o škulama ovi iz naše dvi države. Kažu biće i veliki škula ode kod nas za naš svit, što nije rđavo. Ovako ova dica pobignu napolje, kad su manjina, u škule pa se više nikad ni ne vrate. Samo pokadgod dođu obać nas stare, odu i na groblje pa opet natrag, a mi stari opet od dana do dana. Ovako će barem ostat još koje lito ode di su odrasli. Jeto, izdivanio sam vam, a šta će bit vidićemo. Ajd, zbogom, i srićni vam sveci. Vidićemo šta će nam lipog donet kad prođe Silvester...
