Arhiv tekstova
Dolazi
Av, čeljadi moja mene, kogod cigurno ureko. Ovi sumorni kišni dana za čeg se uvatim sve se pokvari jal satare.. Niki dan ispraćam Peru i naslonio se na tarabe a one se slomile. Moro sam po toj zimi naispravljat klinaca, oparat jednu lecu sa starog čardaka, skrojit je i zakovat. Vamo, pila mi nika rđava da je Bog dragi sačuva, svaki treći zub joj fali, ta šta divanit, muka jedna pa gotovo. Jeste da divane da krpež kuću drži, al jevo ja se vako krpim već skoro tridest lita, pa majkuša mu dokleg? Niki dan malo ću spremit avliju prid disnotor, čisto nako da se ne pada priko koji kakog drloga, latio se pa ću namistit katlanku a ona se provalila, mož stat u nju moja glava, a to borme nije ni mala jama. Moro sam oma nać jedno bure, jedva sam ga isplako od mog rođe Jose, pa ded oma majstoriši novu. Doduše, nemam se ni šta baš žalit. Sam sam kriv, a u ovu je još moj baćo Đeno u njegovoj mladosti kuvo krumpir i bundeve za svinje. Em sam se smrzo, em mi stalno Joso visio nad glavom i »poučno« me svitovo kako sam to tribo na vrime rišit, a ne sad prid disnotor i cilo vrime sam ga moro slušat jel kaki je još će se naduvat kugod pućak i spopast bure pa ga odnet kući. Sićam se još kad sam bio dite, čeljadi moja, kad je još naš Ivković šor bio pun svita i salaša, oma me nika milina obuzela. Išli smo po prelima na svaki salaš, to se družilo, divanilo, doduše svakakog divana je bilo, al ni se sidilo prid ovim kompjutorima jel televizorima sa šurnajst programa a svi se moraju posebno plaćat. Majke i dide su sidile u pročelju, kartanija je bila samo taka, služilo se na jednoj nogi, stojećki, babo je viko, a u pet je i šanta igrala... Bože... Te miline! A i mi dica smo se sigrali po ciloj sobi, nije onda bilo svakaki andramolja da se na nji tribalo pazit obaško. Na srid sobe pod pendžerom je bijo astal, na zidu izmed dva pendžera je visila sveta slika i lampaš ispod slimena, a s obadvi strane astala su bile dvi tišljerske klupe a iza klupa su, sićam se kugod danas, bila dva otomana na koje je moja majka bila najviše ponosna jel je, kazla je ona, to bilo zdravo gospocki imat otoman i na salašu. Dida je bio zdravo bisan, doduše na nji, imali su nike ispečene ražene noge od zdravo tvrdog drveta pa kad je on išo noćom po mraku napolje čerez sebe uvik je maznio palac o jednu od ti noga. Kazo je da će se jedared tako razgoropadit kad ga doboli da će ji iznet na srid avlije i iscipat, al nikad nije. Mi dica smo zdravo volili otomane, oni su jedini imali federe. Kad nema nikog u sobi, a mi u skakanje. Doduše, jedan je bio dosta otpečen pa je i virio i ako nisi pazio, mogo si ubost nezgodno misto. A kad smo »naorali«, onda smo dobili »polazak« u ćošu kod zapećka, tek tamo smo se potajno džapali i cirikali. E, to su bila vrimena a ne sad. Unuka od sedam godina izvadi mobilni telefon velik kugod mala vrata od cripane peći i samo u njeg gledi... Di će nam kraj, čeljadi? Privladala gospoština, ja vam kažem. Ajd, zbogom. I lipo provedite svece.
