Arhiv tekstova
Sirota dica, njevi jim nemu šta dat osim novaca
Bać Iva se u ponediljak ujtru digo i oma u grlu ositijo ništa gorko. Pružijo ruku na drugu stranu kreveta, misto nuž njega prazno. Pa da, misli se, njegova ošla u prvu, jedino se čudi kako ni ositijo ka se izvukla iz kreveta i popila kafu. Vada ga prid jutro i uvatijo pravi san. Cilu noć se privrto i bunco, vada ništa ružno sanjo. Samo što se digo, niko već rda na vraci. Taksa da se pokida o lajanja. Za poštaša rano, vetrenara ni zvo, Bogu fala sve po dvoru živo i zdravo. Oma zno da ide kum Tuna. Misli se, šta će poslenim danom najranije ko njega, ka triba da se već davno krenijo na posov, vad ni kako zlo? Sitijo se i šta. Juče bijo na fodbalu. Čo, ope njevima niko prisiko letriku. A pri jedno misec dana napravili novu, jal jim litos sve izrizali. I ni jim to koštalo baš malo. Međ nima što se fodbaluju šuškalo se i ko je, pa u tomu divanu spominjali i kum Tuninoga najmlađega unuka i njegovo društvo. A on jim prvi, jal ima najviše novaca. Ve godine svršava škulu u njevomu selu, na veće ćedu ga dat u varoš, u privatne. Na državne ne bi, malo je na staroga, pa ko zna jal bi ji mogo i svršit. Može jim se, svi na vrime pounilazili u prave partije. I svi stali u državnu službu, pa se za dram i obogatili. Već se i zotoga derana znade i di će i šta radit ka posvršava te škule. U njeve kuće vada još jedino ker nema plaću, misli se bać Iva. Doduše, ne može se požalit, tijo kum Tuna uvuć u službu i njega i njegovu, al bi se prija toga morali ubiližit u njegovu partiju i sa sobom dovuć baram još pešest novi. A ka se istriso iz partije što je napravili njegovi, zavitovo se svetomu Antunu da neće više ni u jednu. Taki zavit se ne može prikršit, pa ka ni tijo on, ni ni njegova. Veli kud on, ona će uvik za njim. Rdanje ne pristaje, pa se za dram umijo i ošo odrezit vraca. Taksu jedva odganjo u stražnji dvor. »No, kume, taj tvoj ker ko da ograjiso. Ne znam šta sam mu toliko skrivijo?«, veli kum Tuna i zabrza kroz gank, pa unide u kujnu. »Nemaš brige, ako si ti, kume, zaboravijo, on ti je naj šljokac zabardo za cili život«, veli bać Iva i pristavi kafu i čaj o titrice. Naljo i polučak dudovače, kum Tuna svakako ne tira lemuzinu, njega uvik vozu drugi. »Kume, moram ti pitat štaj to bilo, znadem da si juče bijo na fodbalu. Čujem da ope niko otfikarijo struju, pa već laju na mojega unuka i njegovo društvo. A znadeš da njemu to ne triba, da smo svu dicu lipo otranili. Rasli u izobilju, nikad jim ni falilo ni tičjega mlika, ni novaca. Uvik dobijali puno toga što drugi nisu. Vada znadeš da naši uvik prvi imali i bicigle i telefone i sokoćala i šta sve ne. I ko da vomu sad baš triba komatić drota«, veli kum Tuna, pa izdune polučak nabelo. Oma sam naljo i drugi. Izdunijo i njega, digo se i ošo. Bać Iva se krenijo ispratit ga, al ka došo do sokaka, vaj već unišo u lemuzinu, naj što ga voza na posov i sa posla došo za njim. »E, sirota ta dica što jim njevi nemu šta dat osim novaca«, veli bać Iva za se, a Taksa zalajo ko da ga razumijo.
