Arhiv tekstova
Navrat-nanos...
Još od svetog Jose sam ja, čeljadi moja, krenio obalazit ove naše lipe krajove. Onako, za svoju dušu, da ne zaboravim naše šorove. Doduše, ima kojeg šora više ni nema, nema ni atara do njeg a kamoli salaša, još po di koji se drži al zdravo su borme naritko. Da se iđe ko kadgod, ne bi čovik imo di ni svratit odanit a ni konje napojit. Sve su to razorali ovi novi traktori i kojikake mašine što njim mi obični paori ni ime ne znamo. Dok tiram ovu moju biciglu navrat-nanos našim šorom, sićam se di je bio koji salaš i putić, agarni putić, šumica u kraj ledine...Dok se ja tako sićam, eto ti mog Jose da mi razgali dan i bar malo rastira ove nikake misli. Al, oš vraga: on još više niki zamišljen i utučen kugod da je došo sa sarane. »Sa sarane da«, veli on kugod da mi čita misli, »al saranio sam buđelar, bio sam poplaćat veštak i ove otrove za polivanje, kupio malo prava da poprašim pilež od tekudi i jeto... prazan buđelar. Valjdar će se štogod dobit za ječam i za žito.« Ha-ha-ha, baš si me nasmijo, mislim se ja. Ta kako sam ja naračuno na mojim njivama, čeljadi moja, ostaće mi ravno Paje Rage račun.. Ne mož čovik više bit pametan, šta dalje, kako dalje, a borme triba živit. Čitam niki dan u novini da će ovi naši iz glavne varoši naotvarat još desetak, ako sam dobro svatio račun, ovi stranski fabrika, pa se sve pitam borme ko je kod nas tuđin? No, divanio sam već da ću se ostavit politike i da više neću o njoj divanit, a ja opet kugod nimac tra-la-la. Sam na se sam bisan, a tako sam se lipo provo niki dan kad su me ova naša dica zvala na mobu na Orluškov salaš. Dobro je i fala Bogu da se kogod sitio i moba. Kadgod smo velik dio ovog sad što imamo, mislim mi obični mali ljudi, napravili iz moba. Lipo se zvali komšije rodbina i ukućani, pa se nabio salaš, opravio atar jel košara, čardak i sve što triba čestitom čoviku na salašu. E sad tog borme više nema, sad samo gledimo di ćemo izvuć dinar. Nema više onog drugarstva i komšijanja, postali smo lakumi, čeljadi moja. Ništa nam nije dosta. Da imamo koliko, mi bi još više. A ne možemo živit u tri-četri kuće, ne možmo tirat odjedared dvi-tri, pet limuzina... A zašto toliko grabimo kugod da je nepro ušo u nas, ja ne znam. Nisu nas tako učili naši stari, pa di ćemo onda? Jedared sam pito jednog mog rođaka izdaljeg šta će mu taj drugi stan, a on kaže meni da je to »investicija« za izdavat. Al kome izdavat, pitam vas? Uspravim se ja pokadgod na bicigli na pedale u varoši pa gledim priko kapija, ono svaka četrvrta kuća u travi do struka. Znači da je prazna i brez čeljadi. Pa kome onda ima izdavat, pitam ja vas? Ne znam, al više ne politiziram; jedva čekam dužijancu, tamburaše, ove što pucaju bičom, priskakanje vatre na svetog Ivana Cvitnjaka će isto bit ako nabave ogrizina dotleg. Ama na sve iđem, čeljadi. Još ovo malkoc života provest lipo. Ionako smo samo gosti, i to za kratko, na ovom svitu. Ajd, zbogom.
