Pri nedilju dana bać Iva bijo u varoši. Zvo ga njegov virni pajta Pava, što zajdno š njim išo na veće škule. Potli ošli na još veće škule, svaki na svoju stranu, al kroz cili život ostali dobri. Ka su došli natrag, Pava u varoš, a bać Iva u selo, poženili se, Pava oma te godine, bać Iva puno kasnije.  Onda se istom stali i obilazit. I tako ga prvać Pava zvo priko telefona, voljijo bi da mu baš notaj dan dojde u goste. Veli unuk mu svršava veću škulu i to baš nu što nji dva svršili pri više o četrdes godina, pa će notaj dan slavit. I eto, baš bi voljijo da zajdno otidu notu njevu priredbu, pa da se malo situ kakoj to bilo njima ka su sazrili. Bać Iva do varoši ošo na ajzibanu, a tamo na štaciju Pava prid njega došo na lemuzine. Odno ga doma, njegova već napravila fruštuk. Skuvala nikaki tanki, mekani kobasičica i jaja, a u zdiličice nametala pešes vrsta nikaki sosova što se kobasičice možu umakat u nji, a na tacnicu nasikla par vrsta salame. Lipo, gospocki, a ne ko ko nji u selu, slanine, kobasice i šunke, to imaš doma, a drugo ne bi kupovo. Nametala nastal i sosa i paprika. Sose krupne, crvene, sve se sjaju, paprike lipe, svitlo zelene, dugačke za dva dlana. »Ajde,  pajto, privati se, mi već davno imamo sose i paprike u ni veliki dućana. Jimo ji još o ranoga prolića«, veli Pava. »Bome, pajto, oću, ve godine još nisam jijo sose i paprike. Naše u bašće se istom zametnile, još triba čekat dok ji ne počmemo trošit. Blago vama u varoši, jidete kad šta oćete, svega imate u ti vaši veliki dućana priko cile godine. A znadeš kako mi u selu, jidemo ka šta urodi«, veli bać Iva i metne na tanjurić jednu sosu. Ka je je naku rumenu rasiko, ni mu baš jako zamerisala. A i srce je otvrdo i nikako blitkasto. I nikaka mu prazna, ko oprana. Uzo i papriku, raskinijo, sve prsnilo iz njoje kaka bila jedra. Svejedno, pofalijo i sosu i papriku, al misli se, ne tribu mu dok ne dojdu u njeve bašće. Potli fruštuka ošli u škulu. Gledu, dvor star ko i oni, ista na ograda, iste zidine, sve nako kakoga se siću iz vrimena dok su bili škulari, jedino u njemu nova dica. I još štogoda novo. Nema ne cike i pisme, vi škulari danas puno mirniji. Potli vidijo i pametniji. Skoro svi u ruka držu telefone i koišta trukuju. Počela i priredba. Direktor ji sve ispozdravljo, pa sto prozivat ne najbolje, Vukovce i dilit jim diplome. Bome, bilo ji skoro po škule. Po tomu vidijo koliko pametniji i bolji škulari bili vi danas. A možda tu dicu vi današnji učitelji znadu i bolje naučit. A ka on i Pava svršavali, u cile škule bilo samo dvoj Vukovaca. Gleda i cure, ve danas puno više držu do sebe neg njeve druge. Njeve bile samo malo iscrtane i mladalački navučene, jedva jim se vidla kolina. A ve danas ko da pobigle iz televizije. To iscrtano, to puno fleke, aljine jim ko da su monokene, a ko dosta nji se toliko skrozu, da se skoro sve vidi. I nikako mu ozbiljne, ko da imadu dvajs godina više neg što imadu. Jedva dočekao da priredba bude gotova, pa on i Pava ošli na dva ladna.