Arhiv tekstova
Hasna od duda
U salašu je na dudovu padanicu vrebo pilež i čim je koji rod pao najbliže pile bi ga pilo. Salašari su u avliji posadili više dudova, pa i šrid svinjakom da prave lad nad oborima. Liti posli podne prija puštanja i tiranja svinja na strniku, svinjar je iz vrva drveta natreso roda kojeg su svinji u slast pokupili. Posli jačeg vitra ispod dudova je padanicu poijo pilež, svinji i ovce, baš ko i ispod dudova nuz putove, di su po jendecima čobani napasivali ovce.
Drumovi pa i prteni (zemljani) putovi, osim putova u uvratinama (kraj njive), bili su opkopani jendecima s obadve strane u koje se slivala voda s puta, kojeg je uzrpavo kaparo (putar). S onu stranu jendeka su nuz većinu putova posadili dudove na svaki pet fati (1 fat = 1,89 m), a priko puta na deset fati jedan naspram drugog. Dudovi su bili putokazi i čuvari pravca na putovima, a kad je snig zavijo ravnicu, pa još kad se spuštala gusta magla dudovi spričavali kočijaše da se ne izgube. U dudovima omeđenim putovima kočijaši s kolima nisu iskrivili pravac i kolotragom zašli u uvratine njiva, baš ko što su dudovi spričavali orače da uvratine ne zabrazde u put, zato su bili i čuvari tuđe imovine. Koliko je to bilo važno triba danas poć: sivačkim, pačirskim, stančićkim (stanišićkim)…, il bilo kojim drugim putom i drumom nuz kojeg su bili posađeni dudovi, di se mož uvirit da je put mistimice po širini pripolovljen, a prteni putovi suženi na jedva tri-četri metera, iako je kadgod bili široki deset fati.
Blizo kamena, kojim je obilužen sedmi kilometer na sivačkom putu do danas je sačuvan na sliki pokazan dud, kaki je kadgod bilo na stotine hiljada.
Po sunčanom vrimenu lad duda je bio počivalica svikolim čeljadima koji su tabanali stazom nuz prten (zemljan) put il drum. U vrime kad je narod kojedi išo pišce, kad su u vrućini umorio il usput našo s kakim poznatim, odanili su u ladu duda, ispripovidali se i očli svojim putom.
Od crnog duda su kadgod pravili sirup kojeg su hasnirali u medicini.
SADNJA DUDOVA: Pošumljavanje subatičkog atara počelo je po naredbi Kraljevske komore od 3. travnja 1768. godine najpre su drva sađena da spriče širenje fićkavca (pisak vijavac) prema varoši i da od njeg sačuvaju velike atove na kojima su napasivali josag, najviše na velikom glasu čobani s velikim čoporima ovaca. Pošumljavali su i okoliš potoka Kireš drvima koja friško rastu (topole, drač, lipa, jasen, joha…)
Carica Marija Terezija je 11. sičnja 1772. godine objavila »Instrukciju o kolonizaciji…« di je prema tački 90 svaki domaćin bio dužan da u svojoj bašči posadi dvanejst, a isprid kuće il u avliji najmanje dvadeset dudovi mladica i da ji odrani. Ova je zapovid bila za Slavoniju, Hrvatsku i Ugarsku, di je spado i naš atar. Najpre su u parkovima i nuz putove sadili »žalostan dud« (lat. Morus alba Pendula) koji je otporan na bole, a raste s lipom okruglom i gustom krošnjom, zato ima tušta lišća podesnog za odranjivanje gusina svileni buba.
Do tog vrimena u našem ataru su dudovi rasli tu i tamo sami od sebe, a kad je naređeno da se moraju sadit, počeli su u dudarama (rasadnicima) odranjivat sadnice. Od onda su dudove počeli više sadit i salašari. Kaštigovali su čeljade koji je uništavo mlade sadnice, a za velike štete propisali čak i smrtnu kaznu, al barem za sad u pismenima nisu nađeni o tom dokazi.
Naši stari su u škuli života naučeni da na svakom slobodnom mistu posade kako drvo, bilo da mu pravi lad il da donosi rod od hasne. Koliko puta su stariji naslidnicima tirali (ponavljali) da svako hasnira drvo koje mu je drugi posadio, al i da na misto izvađenog drveta posadi barem jedno drvo koje će hasnirat njegov naslidnik. Rad tog su iz dalekog salaši izgledali na šumnjak, liti izvučen đermac, a zimi otpalo lišće su otkrili da je salaš u takom gustišu drva. Nuz to drva salaša su bilo i vitrobran zaukanim vitrovima najčešće neugodnog gornjaka.
SVILA I DUDOV SVILAC: Po kineskim zapisima zna se da su već krajem trećeg milenija pr. Kr. tkali svilu i zdravo čuvali tajnu dobijanja niti za tkanje. Karavnima su najpre svilu prinosili u Indiju i Turkestan, a posli Krista u drugom viku iz Indije su je prinosili u Persiju i okolne zemlje, a otaleg je dospila i u Evropu.
Ruvo od svile ima lipo padanje, ne gužva se, a jel je skupo njeg su kupovali i nosili samo imućnija čeljad. Tkanina svile se raspada na toploti od 170C, postojanija je od vune, ne izgleda mokro ni ako joj se od vlage težina poveća i do 30 posto, a mana joj je i da ne podnosi jaku svitlost i toplotu.
Kadgod je u postojbini svilena tkanina bila zdravo skupa, a u Evropi još skuplja jel je bio skup donos karavanima. Drugi narodi su se paštrili da kakogod dođu do jaja svilca, da ga odranjivaju. Med tolikima to je najpre pošlo za rukom bizantijskom caru Justinijanu I. (527. -565.) da nagovori dva misionara, koji su ranije bili u Kini, kad se vraćali da u šupljini bambusovog štapa donesu jaja dudovog svilca. To njim je uspilo oko 550. godine. Iz ovi jaja se raširilo odranjivanje svilene bube, da bi već na kraju XIX. vika u cilosti podmirili svilom potribe Evrope. Najveći proizvođači svile su bili Italijani i Francuzi.
Posli II. svitskog rata najlonska i veštačka druga vlakna su potisla svilu i odranjivanje svilene bube.
Dio podataka je iz knjige: Magyar László, TOVATŰNŐ ÉVSZÁZADOK, (Iratvallató IV.), Életjel 2003.
