Arhiv tekstova
Nisu sve sviće iste
Što stariji, bać Ive vrime sve brže prolazi. Dan po dan, došlo i Markovo. »No, Bože, al mi svića nikako brzo gori. Sve mi ništa vuče da malo češće obidem pokojnoga dadu i staroga dadu, pa se bojim da će brzo dojt dan ka neću znat dojt natrag«, veli bać Iva njegove potli fruštuka. »No, neka tu samo lajat, jezik prigrizo! Ta vada znadeš da još moramo zajdno dočekat i unučad. Jesi sam reko da je tvoj dlan stvorit baš za dadiljit male i da jedva čekaš da ope na njemu ositiš dičje dupence? Jal si reko i da bi voljijo da se prvo zove tvojim imenom? Jal ti sad odjedamput napuščala taka želja?« veli mu njegova i metne vodu za čaj. »Ta, kako ne bi zno? Samo, jedno je želja, a drugo je no što život nosi. Eto, vidiš kako polako odlazu ni što trukuju, većinom dok jim baš i ni vrime za otit. Vada svako o nas ima tamo gore svoju sviću, pa ka dogori, moraš otit, tijo ne tijo. A cure imadu svaka svoj život, moru ga živit kako jim zacrtano. Eto, starija se otpravila sa poslim, lipo napreduje, a njezin je stalno na nikakima putevima, zovu ga strancki i on je na velike cine u svojemu poslu. Znaš da su i sami rekli da ne mislu imat dice dok u poslu ne postignu no što su naumili. Ni mlađa neće tako skoro, s jeseni će na još veće škule, istom je na po puta. A sviću prominjit ne možem«, veli ispod glasa bać Iva i zagleda se kroz pendžer. Stalo mu ništa žuljat u oku, vada mu unišo kakigod trun. Samo duboko izdanijo i dlanom ga otriso. Izgledalo mu ko da na dlanu ositijo i ništa mokro. Njegova ni više ništa rekla, metnila čaj prid njega i kafu pridase. Sila i ona zastal i šakom poklopila njegovu. Oma se dugačko zagledo u njezne oči. Malo ćutila i gledala pridase u kafu, a onda se i ona zagledala u njegove. Ositijo kako mu o ti njezni krupni očiju, vaj put puni suza, odjedamput zadršćalo srce. Dobro se sića, tako bi mu bilo još i pri neg su se uzeli, a eto, tako je i do dan danas. Ništa nisu divanili, samo jedno drugomu jače stegli ruku. Tako rekli sve što tili reć. I dobro se razumili. Odjedamput Taksa jako zalajo, poznali da došo poštaš. Bać Iva izašo u gank, pa ga pozvo unutra, znade da vaj volji š njim prozborit koju, pa veli nek malo sidne i odane. Oma mu naljo i dono bukaricu katarke, da se malo okripi. Poštiva i on poštaša. Zajdno išli u škulu, a i danas, potli svi vi godina i ratova i tuga i briga i radosti, pazu se ko rod rođeni. »Evo vam se javlja vaš kum Marka iz biloga svita, čujem o njegove da će skoro i dojt. Veli, rešijo sve papire za penziju, pa će sad ostat koliko mu srce želji«, veli poštaš i otpije malo iz bukarice. »Znadem, pajto i viruj mi, jako se radujem. Saćemo baram imat prave kumove za družbu. Prvać mu poslali čestitku za Markovo, zvo nas telefonom ščim je dobijo, veli drago mu što smo ga se sitili.«, veli bać Iva, a poštaš popije katarku i otide, čeka ga još puno posla. »E, džabe imamo i kumove vode priko puta, ka je njima važnija njeva partija neg ljuckost«, veli bać Iva ko za se, al ga njegova dobro razumila.
