Arhiv tekstova
Više boli duša neg srce
Bać Iva se svaki dan otkako došlo proliće, jal špaciro, jal biciglo. U dušu mu se uselila velika dragost. Voljijo se divanit sa svakakima što ji zno trefit, ni gledo ko je ko i ko je šta. Uvik zno reć, valja svakoga prislušat, pametni nisu baš uvik i najpametniji. Koliko samo veliki mudrolija zno čut o kakoga staroga čeljadeta, što jedva znalo i krsta dat. Prvać se krenijo na nikaku koferenciju. Veli otiće pišice, ni tako daleko, a vrime lipo, ne mož bit lipše. Ide polako, ne žuri se, krenijo se dosta rano, imade još tri frtalja sata do koferencije. Nusput trefijo Jozu, taj kadgoda trukovo u novina, a otkako ošo u penziju, čita sve što mu dojde do ruka. Lipo se ispozdravljali, bać Iva se baš obradovo što se trefili, pa malo sili u bircuz, veli odande za dram može stignit na koferenciju. »Bome, pajto, zno sam da si uvik voljijo oko žencki, al vaj put si baš pritiro. Evo, čak i u jedni žuti novina u najveće varoši natrukovano o tebe.«, veli mu Joza, obešenjački se naškobi i pruži mu nikake šarene novine. Oma našo to što tražijo, Joza već zabiližijo di je. Čito, čito, pa odjedamput priblidijo, sve mu ni bilo dobro. Natrukovano i da je švaler o jedne što isto trukovala u novina i divanila na radijonu, al i da je ustaša i da se znade da radi protiv ve države, a da ga, ne zna se zašto, čuva vlast. Ni baš oma sve dobro razumijo, pa pročito još jedamput, pa još jedamput. Svaki put mu sve više dutnjalo u ušima. Stalo ga i u srcu probadat. Tijo ništa reć, al samo odmanijo rukom, digo se i uputijo se u abolantu. Ni čaj ni popijo. Joza samo dugo gledo za njim. Nikako se dovuko do abolante, doktorica ga oma uzela na red i izmirila mu pritisak. Samo duboko izdanila, dala mu jedniu medecinu da oma pogricka i pripisala mu dvi nekcije, veli pritisak mu jako naraso, svašta bi š njim moglo bit. Oma ji i dobijo, pa moro tamo sidit skoro sat vrimena. Ope mu izmirili, pa moro sidit još jedno frtalj sata. Onda mu istom bijo kako triba. Polako ošo doma, zaboravijo i na koferenciju. Njegova oma primetila da š njim ni kako triba. Sijo za sokoćalo, oma našo to što pročito u novina. Pročitali zajdno. Ope mu se oči zamutile, ni zno ni kud bi pogledo. »No, tako štogoda, kako ću projt sokakom, ka to svit pročita? Šta će mi samo naše cure kazat? Kako š mi ti potli voga gledat? Bome, tužiću ji, nema mi druge neg po zakonu dokazat koliko su se nalagali.«, veli bać Iva njegove i sagne glavu. Ope mu počelo izdaleka dutnjat u ušima. Latijo i popijo dvi medecine, misli se vada će se o nji malo smirit i zaspat. Ka su legli, njegova ga pogladila po obrazu. »Ja bi rekla da si možda kadgoda lanijo štogoda što se komugod u naše varoši ne dopada, pa da je tima novinama iz najveće varoši to naizmišljavo i dojavijo kogod koga jako dobro znadeš. A možda bi oni i voljili da ji tužiš, pa da se još nikoliko godina povlačite po sudu, a ko zna šta bi dotle još mogli natrukovat?«, veli njegova i pricvrlji se nuz njega. Ositijo nikaku toplinu u srcu i mokro na obrazu, a brzo i zaspo.
