Arhiv tekstova
Opet se bisni...
Faljnis čeljadi moja, jevo već jedared da se i ja otarasim od posla, zdana u dan sve više i više posla, šta je to očin, jel se to nasporilo poslova, jel ja više ni blizo nisam vridan kugod prija, ovo Jelino dotiravanje iznutra da sam uvik bijo pomalo lin neću ni čut. Al baš sam se naradijo ove vršidbe, dičurlija baš ne haji za zemlju vrlo, no da bidnem iskren ne možem ji ni krivit, di će radit kad nas vako gulidu, samo je njevo važno, probaj ne platit frtalj kad dospije, oma su tu kojikake pritnje, te nema ovog te onog, kugod da bog zna daju, ta kod nas je ta suvencija stvarno dosta suva što kaže Joso, ni je dosta ni za porez a kamol za čega ozbiljije uradit s njom. No evo, taman sam nalijo vode u lavor da malo ošikarim noge i ožuljam ji cigljom da me ova moja već ne ruži, veli da sam joj sve čaršape išmirglo s moji petama, kad jevo ti Pere na tarabama sav unezviren kugod da je bižo iz mijane pa će: »Av komšo ovog njim njevog, av otac ji prokarto, av ko ji samo izvokšovo, ta ded već s divanom na sunce majkuša mu nemoj da toliko trune u tebi velim i ja sam već niki uzbunjen i poplašen, kad se vako usplahirijo tu nemož bit dobrog.« »Ded malkoc vina da prvo dođem sebi, a i divan će mi se lakše klizat«, veli meni moj Periša. »Ta nevdiš da kiselim noge, neg uzmi bokalić i lampu pa iđi sam u podrum i pušti iz onog bureta livo«, on ti skoči pa zgrabi onaj veći bokalić s astala, huncut toliko nije unezvirit da uzme manji i trk po basamagama da sam moro viknit za njim, »da si zviždijo dok ne izađeš i žuri natrag, i ja sam žedan, nemoj da te moramo izvlačit iz podruma«. Kad je došo natrag i nalijo nam po čašu, priđe na divan. »Av moj Braniša, ta ovako štogod Ivković šor nije zapamtijo odavno, ja ti niki dan lipo očo na obračun ko velim to malo novaca da sklonim kad oni meni kažedu četrnajst dinara.« Pere se sav naduvo ko pućak kad će blebećat, kugod da opet priživljava iđište u zadrugu. »Kaki četrnajst otac vas prokarto, pa niki dan sam kad sam pridavo žito čuo od onog vašeg na maži da je sedamnajst.« A pa to je bilo prija tri dana, sad je četrnajst oma, a ako se žito bolje proda ondak ćete dobit zaostatak posli, lipo mi ta gospoja kazla. Čeljadi moja sad se i ja niki vrpoljim, i na pete sam zaboravijo pa mi se sve smedžurale u vodi. Znaš kad će to bit naknadno moj Pere, kandar na sveti nikad, jal koji dan prija, ta kad oni uzmedu a novci nisu na potegi, onda je to to. Čeljadi moja jestel vidli šta se sa svitom radi, a mi nek oremo sijemo i vršemo, nađe se kogod pa skupi našu muku, kupi lipu limuzinu, jal četri pet isprid avlije, a nikom ništa, kažedu ima pravde, više ne virujem borme ni sam sebi. Kugod niki dan kad sam bijo na slavlju, skupilo se tamo fajin svita u avliji, pa krenili divanit sve divandžija za divandžijom falit i obećavat, mikrofoni uzbunili komšijske vaške pa se razlajale, oni smidu kast, neg iđemo ja i Periša utuć ovaj bokalić, grijota je da vitri, a i tako ne možmo pomoć ni sami sebi. Zbogom.
