Arhiv tekstova
Došlo vrime da se i tuđe popravlja
Bać Ivina mlađa, otkako je došla na raspust, samo nikuda orca. Odjutros, ope, ošla ajzibanom gore, veli šalje je njezno društvo na nedilju dana da se malo uči cigrat nako kako se cigra tamo. Ajd, šta će, cura napakovala torbu, ni baš lagana, a ponela i nikaki knjižurina, pa ošli na štaciju na bicigla. Veli ka ide natrag on će jednu tirat, a drugu će drugom rukom nuž nju gurkat. Samo što su došli u sokak di je štreka, mada je bili dan, štacija se izdaleka svitli ko Betlem. Istom ka su došli bliže, vidi friško okrečana, okna o pendžera i vrati sva cila, dovratki novi, sve se sjaju. Misli se, još samo da pokosu travu izmeđ štreka, malo uredu ajzlu, pokupu čikoše, kese i papire, sve bi to moglo izgledat lipo ko pri tristčetrdest godina. Uto naišo i njegov stari pajtaš Mata, veli i on će u varoš. Samo što se latili divana, ide i mlađa, kupila kartu i veli da će ajziban kasnit sat ipo vrimena. »No, frašt ji uvatijo, kaki su to ajzibani što na tako malo kilometeri tako puno kasnu? Još malo pa će se u varoš, ako imadeš kaka važnija posla, tribat krenit danas za sutra. A sićaš se ka smo išli u škulu, ajziban vukla na Mariška, samo duvala i stenjala, al išla uvik na vrime. A štacija nam uvik bila friško okrečana, ograda ofarbana, baščica okopana i puna cvita. Sve to držali kako triba železničari. A gle sad, jedva su je okrečali potli trist godina«, veli pajtaš Mata i bisno otpljune. »E, moj pajto, ne bi je krečali ni sad, da to ni platilo selo. Šefovi daleko, pa niko ni ne vidi, a ruku na srce, nikomu ni ni briga za selendre«, veli bać Iva i zagleda se u štaciju. I on se sitijo škulacki dana, pa se malo i naškobijo ispod brkova. »Pa kako sad, zašto selo mora uređivat štogoda što ni selcko? Vamo dole železničari, na spratu ni što su kadgoda bili železničari, pa zašto ne kreču oni? I zašto onda nisu okrečali i ajzlu, pa je potli lipo izribali, da bar izgleda kršteno. Koliko put se tamo mora otit rad sebe? Taman sve obaviš doma, pa misliš miran si do varoši, al ti se palnovi pobarusu, ka ajziban toliko kasni? E, vidiš, pajto, mi smo iz voga sela, pa ka već plaćamo, ja bi izbirnijo dsa krečamo vo, jel je više selcko neg no što su okrečali. Eto, blago i železničarma i stanarma. Lipo znadu, što je državno, to je i moje, a ka triba krečat, što je moje, nek kreča država. A ako država neće, jel ne može, oće i može selo«, počme filtozirat pajtaš Mata, veli da mu brže projde vrime, ajziban svakako kasni. »Po tvojemu, pajto, tako bi lipo mogo i ja. Kuća mi od sokaka skoro ni krečana, nema se. E, lipo bi bilo iskat da selo okreča, a onda ko projde nek beca koliko oće, krečanje mi ni ništa koštalo. Selu bi bila manja šteta i jid, baram sam i ja selcki, pa je onda i moja kuća selcka, više neg štacija«, veli bać Iva i napne se smijat ko ludi na bodu.
