Arhiv tekstova

Faljnis čeljadi moja, dan po dan i eto nama vršidbe, no sad to samo tako zovemo jel ovo letenje s tim novim kombajima što izgledaju kugod kaki svemirski brodovi iz Zvizdani staza ne znam kako bi nazvo drukčije. Samo što ji ne tira onaj »mister Spok« – to je, ako se sićate, onaj sa zavrvastim ušima i šiškama ocičenim kugod sikiricom.

Zna se kako je kadgod bilo, lipo se prvo skupljala čeljad i pravila banda, naprid je bijo bandaš, to je borme tribalo i zavridit, bit bolji od drugi, durašniji, bit prvi na njivi a poslidnji s njive, a sad makar kaka derančina tira tu skalameriju, a ona pase do čeg dođe. Kadgod je moj dida Mijo divanijo da se dobar kosac dobro namavo i to s ne makar kakom kosom i jedva pokosijo jutro od zore do mraka, al je to morala bit i vridna risaruša borme, a ne sad ove divojke s koji kaki namazani noktima dugačkim da mož orat s njima i koji kaki veštački dilovima tila, da ove sad ne bi bile vridne ni vodnjarke bit. Dida je to znao, nije zabadavad bijo dvajst godina bandaš kod Futošovi. Ja sad borme ne volim nikako ovo vrime pomodno, samo imademo artija i artija, a uvik nam koja fali, kad se kreneš u varoš ne mož proć brez iljade samo za takse koji kake. Kako su nas poljare razvijali,vidim da se lipo pali strnika i slama po šoru, a ja se moro uputit u socijalno iskat kruva, a to je borme kru sa sedam kora. Prvo me tamo jedan mlad čovik pogledo popriko, ne znam zašto al ko da mi se čini da me tijo pitat: »Baćo imatel vi grobnicu«?

Ja sam se samo nasmijo i kazo: »Imam grobnicu u Kerskom, samo nisam za to došo već imatel vi kakog posla za mene, triba se do Kera još malkoc napatit«. On se nasmijo pa veli: »Ta nisam ja pito za grobnicu, samo moram vam kast da će za vas zdravo bit teško nać poso, za ove gazde iz tuđi zemalja ste fajin vrimešni, a i kako gledim po papirima nemate bog zna škula, sad nemade mista veliko ni s fakultetima«. Svaka čast deranu na iskrenim divanu, nije on kriv šta nam država taka, znade se samo falit, al je taka nikaka, samo od pripovitke se niko kruva nije najo. Kad glediš u televiziju i slušaš taj divan, misliš da je barem tako kugod u onoj dičijoj zemlji Dembeliji a samo što ne naiđedu Ivica i Marica ustiju umazani čokoladom, pa se trgneš i dođeš sebi. Uzdaj se u se i u svoje kljuse Braniša moj, promrnđo sam štogod u bradu, zafalijo deranu i ajd na salaš, moždar će se kogod i sitit pa me zvat u kaku nadnicu. Iđem ja u moj lipi Ivković šor, rešijo sam da se više nigdi ni ne javljam, nema lipčeg neg sidit pod dudom jal orom i srkat ladan špricer, a moždar se i trevim i obogatim, ko znade? Koliko znam i vidim, a fala Bogu nisam ćorav, i ovi što su se obogatili nisu se baš naradili, ni jedan nije dobijo bru, a ni ne daj bože oguravijo od posla. Ajd zbogom čeljadi moja i bute mi dobri.