Arhiv tekstova
Vašutoška posla...
Faljnis čeljadi moja, jevo baš se sad istiravam s mojom Jelom, ona mi divani da se ne petljam u sve što vidim, a ja pedig nisam taki, ta kad vidim štogod na priliku lipo na sokaku ja se baš moram obazrit pa da se šta trevi, na priliku i kad bi mi palo po maltera s jedne od ovi naši neupucovani škula ja bi se borme obazro, eto taki sam, a prićutiću njezin divan da bi se i za bocom obazro. Ja samo ne volim kad se čeljad falu, e to mi mrsko, rađe bi stao u čega neg se falijo, ta i šta se imadem falit, valjda s ogredom što nam komšije pravidu, to je sramota čeljadi i za nas, oni kažedu da tušta stranjskog svita biži u njevu državu, a ja niki mislim da taj svit ne biži od svoji kuća zato što mu drago, već ga nevolja natirala, a kad ne možem pomoć neću ni odmagat, pa šta bog da. Samo mi žao što sam prodo didin vinograd za starim grobljom u gornjim, sad bi lipo s jedne strane imo ogradu zabadavad, no inkab će se kogod radovat, kad sad navalidu to vuć na otpad ovi naši skupljači što po selima vičedu po sto puta staro gvožđe. Bilo je tu i smijurije, Pere išo jedared s traktorom na salaš a jedan kad je bijo spram njega razdero se u onu spravu »staro gvožđe«, moj ti Pere pozelenijo od bisnoće pa će bisno »kome je moj traktor staro gvožđe, ako sad sađem svu ću mu tu đugu o glavu izlupat« i još je kojišta divanijo samo nije za ode da ispripovidam, al kad pogledimo malko nije onaj ni slago, kad je Pere kupijo taj traktor još se Tito vozo utan s modrim vozom i Galebom, a to nije borme bilo juče, samo ja to Peri nisam smijo oma kast, salaš mi bijo daleko a cigurno bi me svijo s traktora. E čeljadi jevo spremam se samo da vam izdivanim pa me uvatijo taki smi ko dicu nike nedilje u Tavankutu na festivalu diteta, di su se sva dica smijala i radovala, zamislite posli trist godina naši vašutoši kupili nov lip voz, ne cijo, samo mašinu, a vagoni su i dalje oni stari kugod iz kaubojski filmova od onog prijašnjeg vika, a tek pruga, e to vam je posebna pripovitka, šine se klamaje i žužaje, ja baš ni pišce ne bi volijo po njima ić kake su, kažedu da je stigo na vrime u stanicu, a jurijo je svi pedeset na sat. Joso se kleberi i kaže da nije slučajno prikardašijo brzinu, on je načuo da se smi na naši prugama samo četrdest tirat. Ja se sve niki veščinim i ne virujem, ta iđi Joso u peršin, ta kako možeš to divanit, ja brže tiram biciglu od tog, kad se rasrdim jal kad me ova moja na brzinu pošalje u dućan pogotovo hajčim. Moram ostavit malkoc vrimena i za divan nuz pivo prid dućanom. No tako je kako je, kadgod su se kažu s prvine samo gospoda i bogatuni mogli vozat s ajzlibanom, a sad su došla taka vrimena da ni sirotinja neće da iđe s njim, bome se brže živi, nažalost puno brže od našeg ajzlibana, neg čeljadi moja ja se zadivanijo a josag mi muči, moram se latit kad sam okasnijo. Ajd zbogom iz Ivković šora.
