Arhiv tekstova
Biće i kruva i kolača
Dugo bila golomrazica, malo sniga spalo jedino dan-dva pri Tri kralja. Bać Iva pridveče sijo nuz penđer, pa tako i opazijo ka je počelo padat. Sitni, jedva ga vidiš. Misli se, već se ne bi marijo malo razmavat lopatom. Zažmurijo, ko da ga toplina opila i vratila po vika unatrag. Stalo mu se ukazivat kako njegov dida i stari o kuma Tune drvenima lopatama čistili staze ispod penđera, a napravili bi i jednu priko puta, svaki sa svoje strane dopolak. Sniga znalo bit toliko, da ako si sto na stazu ko dide pod penđer, nisi mogo vidit noga priko puta. I ... snig ni pado za Tri kralja, neg za svetu Katu, pa bi se istom za Marin zno počet otapat. Te staze i ta, za njega i kuma Tunu, nake male kaki su bili, brda očistitoga sniga, bile ko stvorite za cigru. Bać Iva imo lipe, drvene sonice što mu dida do napravit ko kolara. Kum Tuna ni imo njegove, pa bi mu se uvik voljijo prikrpat u cigre. Vazdan bi se vozikali, malo bi jedan bijo kočijaš, drugi konj, pa ka se vaj umori, zaminjili bi mista. Cigru bi prikidali jedino ka bi bać Ivina baka zvala na vruću bundivaru što je baš izvadila iz krušne peći. Sve bi se pušilo iz njoje. Ka se preznijo, već se naveliko smrklo. Samo se rasprimijo i uvuko po dunju. Njegova već davno zaspala, a i njega brzo uvatijo san. Ujtru se rano probudijo i prvo pogledo kroz penđer. Snig već pristo, napadalo manje neg za dlan, al sve se bili, milina pogledat. Za dram se navuko, uzo lopatu za snig što je davno pripravijo, pa prvo na sokak. Očas očistijo staze, očistijo i nu do stražnjega dvora, pa unišo, potpalijo špojer u kujne i pristavijo kafu. Digla se i njegova i oma napravila fruštuk, njemu griza u mliku, njoje spekla par jaja i prokuvala komatić kobasice. Potli fruštuka popijo medecine, pribacijo kaput priko leđi, pa veli malo će se projt kro selo. Veli mu njegova ka već ide, nek donese i lepinju iz ne pekare blizu škule. Išo okolo, veli vada će kogagod i trefit, pa će baram čut šta ima novoga. Oda, zado se u nikaki štodir, a ni gluvoga kera da trefi. U tomu stigo i do škule, pa veli da oma uzme i lepinju. Ka tamo, nema više stare pekare, na pročelju krupnima slovima natrukovano kladionica. I vidi da unutri imade dosta dice, reko bi da su škulari. Eto, misli se bać Iva, prija tako štogoda viđo na televizije, a sad to došlo i do njevoga sela. Te mlade vada više niko ni ne uči kako da radu i zaradu kruva, neg jim lipo punu glave šarenima lažama, velu jim ako bude sriće, biće ne samo kruva, neg i kolača.
