Arhiv tekstova
Ka tuđe daješ najviše daješ
Vrime ide ko da leti, bać Iva se samo čudi kako se, eto, već nako ofanj unišlo u advent, a još ni pravoga zaboravijo ni kirbaj, ko da bijo juče. On i njegova postu, al ne baš nako ko kadgoda davno njevi stari, da se u cilomu adventu ne poji baš ni trunke masnoga. Svetu Katu bi lipo proslavili, malo bolje pojili, pa onda do božićnjega fruštuka na krstolama ne bi smilo bit ni pulice masti. Uvatili naki red kaki se držo u kuća di su otraniti. I njegovi, a i njezni očevi i matere, sridom nisu jili mesa, a petkom ništa masno. Tako i oni otkako se uzeli, pa tako naučili i njeve cure. Bać Iva vidi i čuje o puno nji da se zavitovali Bogu da za vrime ciloga adventa neće jal ništa pit, jal pušit, jal covat, jal tuć ženu i dicu, a bit redovni na zornica. Samo, koliko ji znade, brzo potli adventa sve će to nadoknadit, ko i svake godine. Eto, imade i taki što na zornice dolazu za ciloga adventa, a ka dojde setva jal žetva, traktore i kombaje ne trnu ni nediljom ni svecom. U sridu on i njegova sili za fruštuk, ka na vraca kum Tuna. Ide sa posla, veli mora u varoš na koferenciju. Bać Iva mu oma naljo fraklić, znade da zoto i naide ko nji. Kuma ne dojde š njim, ona se pod matoru glavu stala sve više modit, pa bome, svima obnarodovala i da se bacila na nikake dijete. Veli ako ne omršavi, neće se moć sprimit u nu aljinu što već kupila, pa će je navuć ka ide u crkve i za jedan i za drugi Božić. A aljina lipa, ne može bit lipša, jedino što bi više pristajala kake cure od dvajs godina, neg žene o pedes. Tako sad i ne dolazi doma fruštukovat štogoda kršteno, neg ka ide na posov, nusput kupi peretak, a svaki treći dan nuž njega i jogurt. I bome, otkako tako živi, stalno jidovna. Samo bi se sa svima i brog svačega protirivala, ko da ograjisala. Vi dana i ona stala divanit da posti zoto što došo advent, a u ne druge crkve veliki post počo malo kasnije neg u njeve, pa za svaki slučaj, drži i njega. Njoje i kumu Tune bi bilo malo nezgodno ka se međ vima iz njeve partije stane divanit o posta, a svi idu u nu drugu crkvu, da se pokažu o koji su. Tako o pri nikoliko godina stali slavit i svetoga Nikolu, pa našega i propušću, al noga drugoga ne, pa za devetnajsti prosinac napeču i prase i jagnje i svakake živine, skuvu i speču ribe i to samo ranitoga šarana, vada ni ne znu da i u druge crkve taj svetac spada u dane velikoga posta. A o vi što jim dojdu na slavu, skoro niko to ni ne opazi, kanda su i svi ti taki virnici ko i kum Tuna. I popa se samo malo jače namrgodi, al ne prikine službu, ne bi jim se zamiro, jel o taki uvik i dobije najveću lemozinu i još dobroga radaša priko lemozine. A i potli, ka o selcki i varoški otaca štogoda išće za njegovu crkvu, ope će bit nako kako kažu ti što se za sve pitu. Ni popa ni o juče, znade i on da čeljade najviše i daje ka ne daje svoje.
