Arhiv tekstova

»A, da, ovo liči na čegagod«, kazo je huncutski prija 50 godina katedralni kapelan Blaško Dekanj za užnom kod bandašice Dominike Kujundžić, nakon što je nesmotreno prolila liker bandašu u krilo, a oni, bandaš i bandašica, pocrvenili ko paprika. »To je tako bilo, možda je Dekanj štogod ostio, ostili smo i mi, a dalje se pokazalo sve šta je bilo, što se ostilo i što je slidilo«, pripovida tadašnji bandaš Grgo Piuković.

Naime, 50 je lita prošlo od kako su Dominika Kujundžić i Grgo Piuković bili bandaš i bandašica u subotičkoj katedrali, a jedini su postali i bračni par.

 

Priprave

 

Triba kazat i to da u to vrime katedralni bandaš i bandašica nisu smili biti momak i divojka, što je u okolnim selima bilo dopušteno. Poznavali su se, al ne priviše, kažu. Par miseci smo se samo gledali, a godinu dana smo se zabavljali posli Dužijance i onda smo se uzeli, u veljači 1968.godine.

Slidi zanimljiva pripovitka o tom kako su se te, dakle, 1966. godine birali bandaš i bandašica.

Bandaša Grgu je među sobom odabralo Društvo momaka, čuvara Božjeg groba. Taj izbor je moro potvrdit i župnik, a kapelan Blaško Dekanj je i službeno došo zvat Grgu na salaš Piukovićevi.

Izbor bandašice je teko drugačije, pojašnjava Grgo Piuković.

»U to dobo su salašari dolazili u varoš u crkvu, ako ne svake nedilje, al kad je kaki gód, bila je puna crkva. Katoličko divojačko društvo se onda već raspalo, al je u to doba seka Jovana Stantić bila još vrlo aktivna, pa su tu bile sestre Vidaković Hadnađeve, pa Ivandekićke. U tom Društvu su bile ženske osobe, neudane, starije, koje su bile slobodne, u crkvi bile svake nedilje. One su maltene priko cile godine pratile, šacovale, koju bi curu izabrali za bandašicu. Gledalo se iz koje je kuće, gledala se malo i materijalna strana. Kad je bila izabrana, kad je to odlučeno u Društvu, najavile su župniku, a Blaško Dekanj je onda i službeno sa seka Jovanom, jel ona je bila glavna u to dobo, išo zvati bandašicu«. 

E sad, kako je Doca došla na red ? 

»Onda je teško bilo nać žene koje su se nosile paorski. Tu je bilo par nji koje su ušle u uži izbor po seka Jovani i tom njevom društvu. Bila je Doca u igri, bila je pokojna Giza Vojnićeva i jedna Stantićeva koja je odustala. Onda su ostale nji dvi, a seka Jovana me jednom prilikom pitala koga bi ja od nji dvi. Doca i ja smo se prija tog poznavali, al ne baš priviše, i već se tu štogod zaigralo i onda sam odlučio, nek bude Doca.«  

A evo i priče iz Dominikinog ugla.

»Ja sam onda već bila malo u godinama, u današnje vrime to nije toliko u godinama, pa sam kazala, ne bi ja bila bandašica, nek bude kogod drugi. ‘Nemojte sad to odbit kad vas zovemo’, kazali su mi. Moja teta Tona Kujundžić mi je kazala ‘primi se samo’. I ja sam to onda rado primila, roditelji su isto jako rado primili. Moje obaveze su bile obuć se, kupit ruvo, to nije bandaš kupovo, napravit užnu i zvat bandaša i tu još nikoliko ljudi. Užna se nije pravila na veliko, deset-petnajst čeljadi, više nije bilo, a poslipodne kolo.« 

Bandaš je tribo dat žito, tribalo ga je isplest, okitit kola. Bandašova obaveza je bila i platit muziku, a kolo je bilo u kući kod bandašice. Tamo bude užna, tamo bude i kolo. 

Grgo Piuković je ovako nastavio svoju priču.

»U to dobo je bio dovoljan jedan krst žita. I kad se skupilo društvo, prvo se to žito očistilo ko i danas što se radi. Tu se nije prominilo ništa. Kad pogledamo stare fotografije tamo se to vidi, cure su tamo, one to čiste, vidi se da pletu. Znači, slobodno možem kazat da se u tom od prija 100 godina ništa nije prominilo. I sad mladi to rade, uvik se oni skupe, al sam uglavnom ja pleo, već više od 30 godina.«

 

Progledavanje

 

Prisićaju se Dominika i Grgo svega kroz ovi 50 godina, pa i tog otkad je počela procesija oko crkve za Dužijancu. Godinu dana nakon što su oni bili bandaš i bandašica, 1967., svećenik Bela Stantić je za crkvenu Dužijancu »obuko« 10 pari u nošnju. Med njima je bio i Grgo, a za divojačkim barjakom su išle cure u povezanim maramama. 

»Godinu dana posli, 1968., organizirana je prva varoška Dužijanca, kad je povorka krećala od varoške kapije kod hipodroma. Prvi put se tad moglo vidit sve bogatstvo bunjevački nošnji«, kaže Grgo Piuković.

»Te godine su naši malo škulovaniji ljudi organizirali varošku Dužijancu, uz pomoć politike. Da nije bilo politike, od tog ne bi bilo ništa. Ti ljudi su išli po salašima, tražili nošnje i sve što god se moglo skupit. Brat i ja smo te godine maltene na čelu povorke jašili na jednom paru bili konja, onda je bila ritkost nać dva bila konja. Te godine nisam zdravo puno vidio, jel smo bili na čelu povorke. Isto se tako Dužijanca organizirala i ‘69. i ‘70. godine. Onda smo prvi put progledali, na toj velikoj varoškoj Dužijanci su nam se oči otvorile, dotleg nismo znali ništa, imali smo samo onu nošnju koju je Doca nosila na Dužijanci 1966. Nismo znali ni svile kako izgledaju, ni di ima, ni šta ima. Do ‘68. te nošnje niko nije ni vidio, onda su ljudi otvorili šifunere, jel ko je imo nošnju taj je čuvo. Na starim slikama od Dužijance ne vidi se nijedna cura koja je išla u svili. Onda sam progledo što se tiče nošnje, pa vidi ti Bože moj ko smo mi, šta sve imamo i koliko bogatstvo u nas postoji. Ja sam posli tog ubrzo našo na starežu jednu staru svilu, i danas je u životu. E, onda je to počelo, kupovali smo nošnje, pa su nam mnogi i nudili. Te, 1968. godine kolo na kojem su se izabrali bandaš i bandašica se održalo na igralištu ‘Bačke’. Ova, varoška Dužijanca se održavala u julu, uglavnom prija crkvene koja je bila na Veliku Gospojinu. Puno puti se ta varoška poklapala s proštenjem svete Ane u Keru.« 

Tako se nikako Dominiki i Grgi u srce uvukla ta ljubav za lipo, za svilu i kumašu, pa se nastojalo to kupovat i tako sačuvat od propasti. Mnogi su, i za mnoge prigode, oblačili bać Grginu nošnju, pa je ona, s uvik drugim licima, gradu i svitu pokazivala svoju raskoš i svoje dostojanstvo.

»Bili smo šašavi za nošnjom«, divani Grgo Piuković. »Mogli smo cigurno kupit maksim zemlje, koliko smo dali na nošnju u to dobo! Al zemlja nas nije zanimala, imali smo koliko i danas imamo, a ovo nas je vuklo. Ako vidim da kogod štogod prodaje, a nikad to nije bilo tako da ne možeš platit, što god se moglo kupili smo, trudili smo se da ostane u varoši.«

»Kad se čuje da je štogod digod lipo i originalno«, dopunjava bać Grgu Dominika, »pa koliko si imo novaca, imo, makar si uzajmio, samo nek ta nošnja ostane óde u Subatici. Sad već ima što se kida, što smo davali da se nosi, samo da se to vidi.«

 

Priznanje

 

Tako su, sve do današnji dana, Grgo i Doca postajali nezaobalazni dio Dužijance. Od 1981. godine Grgin se angažman proširio i na pletenje žita kad su ga zvali da pomogne oko tog u Keru.

I posli 1993. godine, kad su se objedinile varoška i crkvena dužijanca, Grgo je pomago mladima u pletenju, a Dominika održavala nošnju. Nije to bilo lako, kažu, al eto, tilo se.

Nošnja koju čuvaju Grgo i Dominika Piuković sva »visi«, a održavanje, krpljenje, stavljanje centelina, sve je to radio Grgo. »Šling zaktiva veliku pažnju«, kaže Dominika i dodaje:

»Šlingovano triba uredit, to je jako teško; da ne pokidaš, da ne požutiš, a da bude lipo, da se vide te bobice, šling se onda vidi kad se ispegla! Pogotovo ako je novo, to triba vrimena da se namisti, nije isto peglat to novo jel ono koje je već upeglano«, dopunjava Grgo. 

»Dicu smo odmalena oblačili i zajedno smo organizirali da se dica obuku. Kad su naša dica oblačila nošnju, naučili su da se to mora čuvat. Sva naša dica su o izgledu zdravo vodili računa, a to su u kući čuli, jel smo mi o tom vodili računa obadvoje. Ne volimo da bude štogod makar kako«, pojašnjavaju.

»Te atletske svile koje je imala Docina mama su propale i isikle se«, pripovida Grgo. »A kad je Doca dospila za bandašicu, onda se kupovalo šta je u dućanu bilo i to su šile čuvene sabovke. Al to je daleko od svile. Nije se toliko gledalo kaki je materijal već da je sašiveno kako valja. Prava svila je, koliko je danas ima, u dosta traljavom stanju. ‘Bunjevačko kolo’ je imalo svoj dobar fundus, ‘Bratstvo’ je imalo, mislim da još dosta imadu u životu, Tavankut je imo lipe svile, sad oblače štogod drugo, di su im te svile?« 

»Važno je da nošnja izgleda lipo«, objašnjava Dominika.

»Nek je lipo, pa sad ako su i krajevi duži na marami, ne smeta, samo ako je lipo povezano, el su kratki pa široki. Lionska svila nije bila jeptina, to su samo gazdačke cure mogle kupit. Taku nošnju nije imo svaki, to nije mogo kupit ko je išo kod ti gazda u nadnicu. Al kad su te gazdačke obitelji konfiskovane, ta skupa ruva su prodavali«, kaže Dominika.

Putovi kojima vodi ta tanana nit lipote, koju ovaj bračni par slidi, već su vidljivi, a možda još mnogi čekaju na svoje otjelotvorenje.

»Mi smo zadovoljni i možmo se ponosit s tim što smo uradili. Više puti su nas znali pofalit, što nam je posebno drago, i kazat nam kako smo lipo obukli, lipo povezali marame. Za mene je štogod veliko kad je Dužijanca dobila nagradu ‘Pro urbe’, to mi je posebno drago, velika radost, dragost. Jel ipak su ljudi pripoznali to čime se bavimo i vidili da u toj nošnji ima kapaciteta.«