Arhiv tekstova
Virovo ne virovo platit moraš
Ošo bać Iva na poštu dignit nikake novce, platit struju i telefon, poslat mlađe koji dinar i sestre pismo. Isapijo on već unaprid, znade u filer koliko sve košta, pa pripravijo sitni, da se naj deran što radi za kasom ne mora patit i tražit za vratit. E, al ne može bit kako bi on. Ka mu je taj deran sve isapijo, ispalo pedes dinara više. Malo ga je dužje pogledo, al doplatijo mu, ne bi se bruko prid tolikim svitom. Istom ka će izajt, oma na zidu vidi krupnima slovima natrukovano i obnarodovano da će se na svi pošta u države, na svaku transakciju, ni baš najbolje ni razumijo to, plaćat deset dinara zonu crkvu u najveće varoši o koje se i država boji. Oma se zapržatijo, još jedamput je dugačko pogledo toga derana, al ope ni ništa reko. Ta šta bi mu i bijo kriv? I on siroma mora radit kako mu kažu. Samo je duboko izdanijo, a ka je izašo na sokak, tako je dunijo kroz nos, da se diglo po metera prava. Latijo biciglu i krenijo se doma, pa na ćošu trefijo kuma Tunu, on baš ide u poštu. Veli mu kaka je gužva, pa su ošli na jedan ladni. Bać Iva doma katarku nikad ne pije sa sodom, al u bircuzu najviše volji ladni špricer i to bili, pa još ako ima od Kevedinke. »Kume, vi tvoji ko da su ograjisali, samo izmišljavu kako će nam zavuć ruku u punđelar. Eto, sad su smislili i kako da o svi nas prikupu novaca zotu crkvu što regule kažu da ni državna, al se puta u sva državna posla. A vamo svaki dan u novina piše koliko crkveni glavari o ti novaca proarču na koišta.«, veli bać Iva i digne čašu. »Pa dobro, a kako bi se i napravilo to što se triba napravit, ako ne bi svi malo pomogli?«, pita se kum Tuna, pa kucne čašu u njergovu. Bać Iva se noto samo namrgodijo, izdunijo čašu nabelo i poručijo još po jednu. »Bome, kume, ne znam kako to štodiraš? Imademo mi našu crkvu pa ako već moramo pomagat, vada bi se tribalo znat komu da pomažemo. Samo, državu ni briga ni za jednu drugu, neg samo zotu vašu.«, veli bać Iva i malo jače dune kroz nos. »Neka, kume, tako. Pa vada je ta crkva i moja, znadeš da mi je dicu i krstijo i pričestijo i krizmo naš popa«, malo ko da i ni bilo pravo kumu Tune. »Znadem, kume, znadem, sve ste to zajedno obavili ka su ti dica već bila za ženit se, al džabe, ope se nisu vinčali u crkve, snaje nisu tile, jel nisu o naši. A danas se svi u kuće vladate po njevima adetima. Veći ste njevi o njevi, imadete čak dvi krsne slave. A za Uskrs i za Božić uvik nikuda odajkate, samo da niste doma. Unučad ti idu na njev verunauk, dica ti napunila glavu da će za sve nji tako bit bolje. A obaška što mene i moju nisi ni jedamput zvo na slavu, vada bi tebe i tvoje smetali, ko zna šta bi vam rekli vaši gospodari što se družite sa vakima. Zoto tebe ni ne smeta što moraš plaćat, virovo jel ne virovo«, istrese jad i jid bać Iva, digne se, sidne na biciglu i otide doma.
