Arhiv tekstova
Samo što nije
Faljnis čeljadi moja,eto ja pozalivo to malo bašče i namirio josag, pa već došla vrućinčina. Sav sam se osapuno kugod mator vranac kad vuče roljku. Ta šta je to sa mnom poslidnji desetak godina ni sam ne znam. Kadgod nisam tako susto nikad. Velim sam sebi: »Ta to ti je od mladosti moj Braniša, istekla nam garancija posli pedesete« »Kadgod smo čitav šor oplugovali za par dana s konjima, a sad nismo vridni ni polak toliko pišce ić’«, divani mi Pere iza leđa, izio ga ko ga, taj ima nos kugod ona sprava što sve pronalazi, a zovu je detektor. Valjdar je nanjušijo rakiju, al pak, dobro došo Periša barem neću pit sam. »Kaku ti garanciju spominješ, čovče Božiji? Ta ja sam još mlad čovik, skoro deranac. Niki dan kad sam se prošeto kroz varoš, sustrio sam samo starije od mene.« »Jeste da, al to nije zato što si mlad, Bože čovče, već zato što je sva mladež utekla u bili svit rad boljeg života, a ostali samo mi matori i oni od nas još matoriji. Ne vidiš da više nikom ne tribaš? Bože iz čovikom. Ta niki dan su ti dali rabadžijsku knjižicu i kečili te odastrag u čakšire. Eno vidi... i sad se još vidi otisnut opanak na njima, ha-ha-ha. Kad bi ti u državnu službu bit poljar, a oni vas kod privatnika strpali i eto ti sad to tvoje priko partijanja. Nisam vidio ni jednog od ti tvoji veliki drugova da te došo obać jel pitat kako ti je Braniša sad kad si već drukput osto pod stare dane na sokaku.« Čeljadi moja, ma koliko bio bisan na Perišu niki sam se stužio. Ta nije on čovik rđavo mislio nikad, samo šta sad? Borme da me digod prime... neće, mator sam, imam više staža neg sad ove nove gazde godina. »Ta nisam samo ja tako prošo, Bože Pere, ima nas priko dvadest.« »A sve dide ko i ti. Bolje da si kupio desetak koza, pa namirivo neg što si njim trčo po šoru s kojikaki papirima. Kad god njim štogod triba, a oni: ’ajd Braniša’. A sad te kečili. Neg, pušti divan. Ti si kadgod bio gepez u mlinu. Šta veliš šta će bit sa žita? Ne bi reko da mu ova jara baš tušta pomaže.« Jedva sam čeko da već promini divan. Bilo mi sramota kaki sam bio najivan i glupav i svakom virovo. Al neš više, Braniša! Kako s tobom tako i ti natrag. Otiću još i u našu crkvu u kraj Ivković šora i zavitovat se da će bit tako, a nek politikuje ko od tog ima hasne, a ja ću u nadnicu kad se nisam skupio na vrime. Eee, triba to skupit džakova, prošo je sveti Antun pa vrebat kombajniste kad dođu u šor vrć i to malo ječma ovrć. Od pridaje nema kandar ništa, cina se po običaju ode kod nas još ne zna, a i kad se sazna bolje da se nije saznala jel mož se samo čovik ražalostit od muke. Al zato struju i koji kake uncutarije nisu zaboravili odignit u nebesa. Av, čeljadi moja, di mi pamet bila prija dvadest kusur lita? Ta očo bi odaleg, pa da mi sto puta didovina! I to digod na kraj svita, di me niko ne pozna i ne haje. Ajd, zbogom i budite mi vi bar veseli i srićni kad je mene spopala muka i nevolja.
