Arhiv tekstova
Od komšiluka do komšiluka
Faljnis čeljadi, jeto ja tako... od komšiluka do komšiluka, pa kako mi Bog da. Ove nedilje sam niki baš nesrićan, očo sam u Bajmak na vašar a ono ništa. Na vašarištu samo lipa nepokošena ledina, a svitu ni traga. A kaki je to kadgod bio vašar, čeljadi moja! Toliko sam se rastužio da sam kod mog pajdaša Gaće oma popio tri rakije, i to jednu za drugom, da malkoc dođem sebi. Moram se, bome, čuvat; kažu da je taj stres čoviku najveći neprijatelj, a ja kad dunem koji deci opšte se ne osićam strešen. Ovi moji na salašu se smiju, pa divane da sam se oždro. A nisam. Ta di ću se čeljadi opit s tri... pet-šest rakija? Tek mi onda krene pripovitka. Jeto, na priliku, i od fodbola. Baš je bio dobar fodbol sinoć, ta naš fodbolišta trevio gol, a eto baš su njim te velike vođe u apsani pa iđu inkab naprid. Ta znam ja to. Na priliku, i ode kod nas u državi kad bi poapsili one što drpaju, ne bi država propala, to nam se samo prite. Niki dan sam gledo, čeljadi, kako je i sveti otac lipo bio u Sarajevu, a sve se, fala Bogu, dobro završilo, makar smo se bojali od ovi što se stalno prite. Bilo je fajin svita i iz naše varoši, a i iz Ivković šora da pozdrave svetog oca. Neg di su mi već ova dvojca bećarina, ja već nalio u bokalić a nji nikako nema. Ta ugrijaće se bome vino, a di je onda gušt? Vino je najbolje s pridzadnje stepenice iz podruma. Evo, čim su došli, moj rođo se počo smijat da se ne zacini. Kad je došo malo sebi, počo pripovitku. »Av, Braniša, mi sinoć borme bili u bijoskopu! Sve bilo samo tako lipo. Gledali smo tušta filmova; oni pravi što se zovu dokumentarni. A i dugačak jedan je bio. A da si vidio tvog rođu Josu, a našeg pajdaša, kako se provo. Kad su počeli puštat bioskop, a svit počo tapšikovat, niki su poustajali, a i naš Joso s njima. Latio se pljeskat po dlanovima kugod da udara lopatom o lopatu. A kad se svit stišo i posido a i Joso tio... Kad ono nema di, a onda se uzbunio i uzvrtio pa bisno ‘ko mi to odno stoc’? A svit pao u taki smij da ni film desetak minuta niko nije ni gledo«. »Av Joso, Joso, pa ti si sav Ivković šor metio u sramotu. Joso će bisno da slučajno ne bi osto dužan. Ta kugod da je to štogod, šta su opravili te stocove na feder? Kugod da na salašu ima svako tako štogod, a ti, Periša, svaka ti čast, držiš tajnu kugod vodenica vodu. A ja nisam nikom kazo kako si ti na sajmu prošo onda kad si vidio tepihe u halama, pa skinio opanke i nosio i kroz cili sajam. Kugod da je to štogod, to je bilo onako po polju. Ta kad je onaj naš mogo držat konferenciju prid kućom tamo u velikoj državi, čak priko mora, šta ja ne bi mogo nosit opanke? Ta nisam i ukro. A i bile su kugod nove; tako i lipo žena oprala da se opšte nisam moro ustručavat«. »Ajd, mante se vas dvojca vašeg glabanja već sidajte pa ćemo malo popit vina. Nije dobro kad se ugrije; ako okrenemo koju više, ićete na salaš na četri noge pa vam neće ni tribat opanke«. Moro sam i rastavit, jel bi njevo istiravanje bilo do ujtru. Ajd zbogom čeljadi moja.
