Arhiv tekstova
Pa šta sad radu učitelji
Bać Iva se svi vi godina nagledo svašta i naslušo svakaka divana, a sad vidi i da nas priko televizije uču kako triba divanit. A on divanijo svakako i vako kako divanu tude i nako kako divanu priko, al najlipše mu u njegovomu selu, š njegovima, ka se može divanit o srca, nako ko njegovi stari. Jako se radovo, još ka su se on i njegova samo pogledali, ka su prvi put divanili. I ona pripovidala lipo. Ne gospocki. Veze nako starovircki, nako ko što su oduvik divanili njezni i njegovi dada i mater i stari dada i svi njevi o starina. I ka su se uzeli, u kuće jim se uvik divanilo starovircki. Potli jim Bog do dvi curice, pa i nji naučili tako. Svako veče pri spavanja ispripovidali bi jim kakugod pripovičku, a ka su malo otfrkle i krenile se u zabavište, pa potli u škulu, tamo su naučile divanit gospocki. Danas, ka čuje kako divanu mladi, a još više dica, jako mu se steška. Al da je to samo divan, ni po jada. Ni ne vladu se baš najlipše. Ritko koga o nji dade i matere naučili da ka trefiš starijega, tribo bi ga i pozdravit. Više put gleda, prolazi dite o njegovi dobri, al ni oči ne diže. Ruke do lakata strpa u džepove, nikaku kapuljaču spušća do brade, pa ne može ni vidit kud ide. A deran, već ide u malo veću škulu od njeve selcke. A ni vi mlađi se ne vladu bolje. Prvać bijo na fodbalu, lipo se naslonijo na ogradu, našo komat ladovine, veli baš će uživat gledat. Blizu njega jedno pešest dečkića, reko bi da jim je trinajsčetrnajs godina, potli iz njevoga divana razumijo da su škulari ko nji u selu. A divana, ka ji je čo, smrklo mu se prid očima. Štogod kažu, oma zotim i covka. Svaka druga rič. Sića se da su, još dok je putovo u škulu u varoš, tako divanili ni što su jim očevi i matere potli Velikoga rata došli nikakima ajzibanima, pa u tima selima blizu varoši zauvik i ostali. Eto, na njegovu veliku žalost, sad va dica iz njegovoga sela tako. Pa se falu ko je sinoć koliko piva popijo, pa ko je pijaniji bijo, pa ko je više novaca potrošijo. Ka je sve isapijo, reko bi da imadu novaca više neg dade i matere. Cure niko ni ne spominje, a tribali bi ka su se već počeli momčit. Ni više ni gledo fodbal. Sagnijo glavu, malo ćutijo, pa jim tijo ništa reć, al se na vrime ugrizo za jezik. Bolje da ne divani, da ne vuče vraga za rogove, jel bi i on mogo koišta dobit. U tomu se svršijo i fodbal. Njegovi zadobili, ne zna ni koliko. Sa fodbala došo doma ko pokisnit. Njegova oma opazila da mu ni sve po volje. Skuvala jim kafu, njemu naljala polučak dudovače, veli brzo će večera, a i da ga malo odobrovolji. Ka je je ispripovido vo sa fodbala, ni se ni malo začudila. »Ne može ni bit drugače, ka matere i očevi nemu vrimena za dicu, priviše zauzeti televizijom. A dica ko dica, telefone i sokoćala u šake, pa po sigrica. A ne znam ni šta radu učitelji, ka nam dica ne znu lipo divanit«, veli njegova. Nisu više ni rič prozborili do večere.
