Arhiv tekstova

Pitanje ko će bit najbolji na Takmičenju risara već odavno se svelo na familiju Kujundžić: jel otac, jel sin. Kako sina Marinka u subatu nije bilo na njivi Blaženke i Stipana Šarčevića u Starom Žedniku, šta je onda ocu Stipanu ostalo neg da i ove godine osvoji prvo misto. Al pravo pitanje za njeg i njegovu risarušu Ružu Juhas iz Male Bosne je koliko bi, samo da moraju, na dan uspili pokosit žita.

 

Od mraka do mraka

 

Stipan kaže da bi jedan risarski par, al dobar, na dan mogo pokosit jutro žita, al još i da ga sadiju u 30-40 krstina. Iako je, kaže, za njeg svako žito dobro za košenje, razlika ipak postoji. Ovo u subatu je bilo lako kosit jel je slama bila suva, dok je za vlažnog vrimena važno kako se kosa udesi.

Ruža Juhas, koja je počela radit ris od svoje trinejste godine, kaže da i danas voli ovaj poso. Samo ga ritko radi. Eto, prija Dužijance bila je malo u Deronjama i Sivcu pokazat i tamo kako se kadgod rukovetalo. Za svog risara kaže da je milina radit s njim: lako kosi i lipo nalaže, pa je onda za njim lako kupit i pravit lipe snopove.

Iako nije kosio, i za Ivicu Cvijina s Gabrića bilo je krajem pedeseti godina prošlog vika posla u risu. Kako je u to vrime bio još mali, za njeg je bilo rukovetanje i bacanje uža. Baćo ga je, kaže, budio čim počme svanjivat, oko četri sata, da još za rose načupaju žita od kojeg će plest uža. I dok užetom o uže, već dođe vrime i ručku, pa posli kosi i rukovetaj do užne, pa onda posli podnovanja opet kosi i rukovetaj do male užne, a oma posli tog opet isto do mraka. Ivica Cvijin kaže da ima kad je mrak pao u 9, a bilo je, borame, i u 10. Al, to je valjda zavisilo od tog koliko posla (još) ima. 

Ni za litovanje nije bilo problem: kako se njiva nije oma ugarila, dici je na upravu dana strnika na kojoj su čuvali josag: krave, svinje, guske... I tako, ako se posli Velike Gospojine još ne uzugari, sve dok ne počme škula. Za to vrime moglo se dobro naučit kasalisice, jel napravit koja perlica. A ako ti zarad sigre Zelja pobigne u kuruze (a uvik oće i samo vreba kad je ne gledaš), ne vraćaj se na salaš dok je ne nađeš.

 

Fabrika na njivi

 

Ta davna vrimena, kad se risar – osim u kosu i risarušu i njenu kuku – mogo pouzdat još jedino u svoje znanje i izdržljivost u drugoj polovici prošlog vika zaminila je teknika. Bać Antun Jozić, koji danas ima 80 godina, u to je vrime bio čovik u najboljim godinama. Šest godina je, kaže, provo u vršidbi na vršalici. Sića se bać Antun da je oko te mašine bilo posla za jednu omanju fabriku, jel je, da bi poso teko ko i žito u džakove tribalo čak 26 ljudi! Gepesi, ranjači, dobarke, mereši, bacači, oni pod radom i oni što su po listvama nosili slamu, pa plivarke, pa bandaš koji je obično bio na šipovki i punio žito u džakove... Ne mož se bać Antun tako hirtelen ni sitit svakog.

Al sića se zato bać Antun radnog vrimena u vršidbi: ustajalo se u tri ujtru, a završavalo u 10 uveče. I tako šest nedilja, dok se ne ovrše i poslidnja njiva.

E, al nisu to bilo jedini poslovi u vrime vršidbe: tribalo je i uvest slamu i sadit je u kamaru. Tribalo je, kaže – a to je pokazo i u subatu sa svoje dvi kobile, Lelom i Čibom – i oborat ovratine da se, ne daj, Bože, kaki požar ne bi proširio. Nije se, kaže, jedared dogodilo – a jedne take nezgode i sam se sića – da grom udari u krstinu i da, samo zato što ovratine nisu bile oborane, nastane velika šteta.

I bać Antun kaže da se posli vršidbe strnika nije dirala bar do Velike Gospojine. A onda se, pa sve do Male Gospojine, počelo ugarit. U to vrime, sića se on, stari ljudi su pripovidali da ako se ugari između dvi Gospojine, onda neće bit žičara, koji se, jalte, rani korenom i simenom, a nije da ne voli ni listove na mladim biljkama.