Arhiv tekstova

Ovih ste dana u medijima, koji su osuli drvlje i kamenje, mogli čitati o koncertu Red Hot Chili Peppersa održanom prošloga utorka u Inđiji, u organizaciji »State of Exit«. O tome kako je organizacija bila loša, svirka kratka, kako je pobjesneli veliki gorila iz Konga tumarao po koncertnom prostoru i maltretirao VIP goste i tko zna o čemu sve još, mogli ste slušati na sve strane. Stoga, ovaj je tekst pokušaj davanja jednog novog pogleda na događaj od strane čovjeka koji se fenomenalno proveo – mene!

DAN RANIJE: »Misija« je počela dan prije koncerta kada sam ja, poput najvećih obožavatelja, odlučio otići ranije kako bih uspio ući u sada nadaleko čuveni »fan pit« i biti u prvim redovima – istina je da ja i ne volim RHCP, ali ih poštujem kao bend uz čiju sam glazbu odrastao. Kada sam u ponedjeljak navečer stigao u Inđiju atmosfera koju je stvorilo oko tri tisuće ljudi, uz pomoć dobre organizacije domaćina, bila je fenomenalna: zezanje na sve strane, pikao se basket (i to dobar), dobra svirka (Jarboli, Darkwood dub i drugi), puno raspoložene mladeži… Nakon skakanja prvo na basketu, pa na koncertu, odlučujemo da je vrijeme za spavanje, kako bismo mogli ustati u 5 sati izjutra i zauzeti prve redove ispred koncertnog prostora. 

FAVELE U PUSTINJI: Tako je i bilo: budimo se i pridružujemo se koloni mamurnih ljudi koji imaju isti plan kao i mi. Sunce izlazi i počinje pržiti, gledam na sat, tek je 6 i pitam se kako će tek biti kasnije: kapije se otvaraju u dva popodne, znači još 8 sati. Ubrzo shvaćam kako moja teorija da Vojvodina ima polupustinjsku klimu i nije daleko od istine – svatko tko je vidio prostor na kojem je koncert održan (usred njive bez drveća u blizini) zna da sam u pravu. Do otvaranja kapija branili smo se od sunca gradeći kućice od kartona koji smo pronašli na obližnjem improviziranom deponiju i polijevali se vodom, koju smo srećom ponijeli u velikim količinama. Uskoro je na tom prostoru nikla prava favela s preko 100 domova, luda slika za sjećanje. Nakon nekoliko dehidracija i kupanja ispod pridošle cisterne stajemo u red jer se sada već skupilo puno ljudi, a kapije se otvaraju za dva sata. Čekamo u redu, neki ljudi se žale i kukaju, ali u suštini je zabavno… 

ULAZAK U ARENU: Konačno, ulazak u arenu. Pokraj svih prijetnji, kontrola na ulazu nikakva, unio sam fotoaparat (koji sam do kraja koncerta izgubio) iako je to bilo strogo zabranjeno. Masa koja je trčala zauzeti što bolje pozicije podigla je neviđenu prašinu tako da se jedva moglo disati, a onda kada se prašina slegla počeo se dizati »Ritam nereda«. Osobno ih ne volim ali je jedan dečko u redu dok smo čekali izjavio: »Ja tu nisam zbog Pepersa, ja samo hoću da čujem Ritam nereda na tom ozvučenju«. Nakon njih Edo Maajka je bezuspješno pokušavao podići masu koja je bila i više nego mrtva, osim nekoliko omanjih skupina. Inače, Edo je bio duhovit: »Pozdrav Inđija, nismo znali da imamo ovoliko fanova ovdje«, ili »I ja sam ovdje samo zbog Peppersa«.  

Kiril, makedonska elektro atrakcija, bio je fenomenalan i nakon malo »opipavanja« uspio je podići najviše publike, ali ni to nije bilo za veliku hvalu. O nastupu britanskog benda Kasabian radije ne bih govorio…

KALIFORNIJSKI ROCKERI: A onda su na red došli »Oni«. Dugo čekani kalifornijski rockeri. »Raspalili« su nas s nekoliko poznatih hitova, odradili par solaža, otišli sa scene, vratili se na bis, razjarili masu s »Give it away« i otišli kući, mnogo ranije nego li je bilo tko očekivao, jer im je direktno iz Kalifornije dojavljeno kako je u Inđiji nevrijeme, ili zato što im je gitarista bio bolestan, ili zato što su bili plaćeni za samo toliko vremena, ili zato što ih je ometao veliki gorila iz Konga. Sve u svemu ludi tulum i ludi provod. Još da se publika mogla malo više opustiti i da je znala po koji tekst više, možda bi bilo i bolje. Zato slušajmo riječi gospodina Đorđa Balaševića, koji kaže »krivi smo mi!«. I točka. Nije kriva ni loša organizacija koja je izazvala kolaps poslije koncerta, jer ako ti se nigdje ne žuri, a ne bi trebalo jer si se došao provesti, onda te gužva ne smeta; nije kriva ni kiša koja je »stigla direktno iz Kalifornije«, jer ako si došao na koncert na otvorenom imaš kod sebe kišobran ili kabanicu i rezervno odijelo; nije kriv ni gradonačelnik Inđije koji nije znao u što se upušta, jer smo svi znali da je mlad i ambiciozan. Krivi smo mi, odnosno oni koji se nisu dobro proveli, a mi rijetki ćemo ovaj koncert pamtiti po drugom.            

                            g