Arhiv tekstova

Lovačka dioba (Bunjevačka narodna anegdota

O Rici Pišti, bivšem tavankutskom veleposidniku, ima mnogo anegdota. Evo jedne. Jednog zimskog jutra kada je ručao Pišta se spremi u lov. Dobro se obuče, uzme pušku i krene. Kad je već dobrim odmakao od salaša siti se da nije poveo i kera. No, sad se nije htio vraćati. Na sriću, atarom prema njemu dolazio je jedan čovik. Kad je došao bliže pripozna Stipana, zvanog Hardala.
- Kuda Stipane?
- Iđem u selo.
- Znaš šta? Bolje hajde sa mnom u lov, pa ćeš mi biti hajčar. Šta ulovimo, pravedno ćemo podiliti.
    Stipan pristane. Baš nisu bili bogzna kake sriće. Lutali su atarom pa onda dolom. Po dikojeg zeca uzbunu, ali dok Pišta ne nanišani on već nestane u kukuruzištu. Digod oko podne posluži ih srića i ubiju jednog zeca. Okrenu natrag, pa nezadovoljni ulovom, kod Dadincinog salaša Pišta pukne u golubove i skeči jednog. Kaže Stipanu:
- Ponesi ga.
    Ćutke su se približavali salašu. Obadvojicu su morile iste brige, kako podliti lovinu. Pišti žao bilo zeca, a Stipanu opet malo da dobije samo goluba. I jedan i drugi su smišljali kako dobiti zeca. Kad su stigli na salaš, kao što je red, prvo progovori Pišta:
- Eto Stipane, da ne kažeš da sam te privario, ti prvi biraj.
Stipan to jedva dočeka pa će ovako:
- Gazda Pišta, ako vi oćete  goluba, uzmite goluba, a ako nećete zeca, vi opet uzmite goluba. Pa što je pravo i Bogu je drago.