Arhiv tekstova
U kraj šora
Faljnis čeljadi, danas borme baš niko dosadno – digod bi išo, a ne znadem ni sam di. Tako mi već dosta ovog džedženja na salašu i to sam samcit... Ova moja uvik digod utekne,j el kod ćeri, jel u komšiluk, a ja ostanem sam. Sprva mi to niko bilo i interesantno, lipo na miru se strčem u podrum s bokalićom al kod drugog jal trećeg ne možem više bome ni trčat, al što vrime odmiče ni mi više milo bit sam na salašu, priviše mi mirno. Veli mi Pera da je bijo koji dan u gostima u varoši u ti veliki zgradama, sestra ga zamolila da joj prisiče batakove od pivca za paprikaš. On uzo sataru i razmavo se, zamislite tri se komšije javilo da njim buka smeta! Aaav kaki je to svit, ta di će smetat kome kad se ilo pravi? Ta neće valdar metit tako cile kuvat, a ti u varoši nemadu ni taku veliku kastronu, sve njim kaže Pera niki sudi mali, ta cigurno manje i idu. Jeste vraga, velim mu, idu bolje neg mi, a i sve je u varoši jeptinije. Ode kod nas dučandžije ne znadu koliko bi iskale za zelen i paradičku, volidu bar dvared zaradit. Dok ne prispije u bašči moraš kupit, a kome smeta buka nek dođe kod nas u Ivković šor pa nek uživa u tišini,nama je već dosadila.Jedva čekamo ja i moji šorošani već sutra, biće posvećenje i misa svetog Ivana Nepomuka u kraj Ivković šora nuz mali tavankucki put pa će se nakupit fajin svita i sadašnji i bivši šorošana. To je onaj kip što ga podigo bać Lozije Gabrić, baćo u kraj njeve njive, a srušen je ležo u travi dvajst trist godina. Sad su ga zafaljujuć našem župniku i ovima što obnavljaje križove opet uzapravnili i opravili pa nas opet podsića na lipa vrimena kad je šor bijo pun svita, a još nisu bile opravljene u varoši te zgradetine di svako svakom smeta. Smijem se da se zacinim, a Josi već dosadilo pa će: »Šta se cirikaš ko da si klepit mokrim sudoperom, kaži i nama pa da se i mi smijemo.« Kako se ne bi smijo čovče, pa šta misliš da tamo di ti rodbina stoji odjedared svi skuvadu grava. Kako bi se tek onda žalili na graju, a ne bi se oma ni provetrit dalo. »E makar kaki divan od matorog čovika«, veli Pere, »Braniša kako ti makar šta padne na pamet.« Ha eto, palo mi, ta ne mož čovik uvik bit ni ozbiljan, dosadi i to. Jestel gledali paradu? Nek kaže ko šta oće, al borme bila lipa. I red je da se sačuva sićanje na tolike žrtve, nije lipo što nisu svi bili, nije to zbog jednog čovika, to je poklonjenje sirotim nastradanim čeljadima. Sve mi se manje i manje sviđa ta nika unija, sve gledadu kroz dinar. »Ako neš ovo, ne dam ti ono, te neću ti ni doć zbog tog i tog«, kugod dica u zabavištu, »ako mi ne daš traktorčić ja tebi ne dam limuzinu.« Ne vidim ja tu baš zdravo lipog, bar mi matori to nećemo doživit. Posli onog rata divanijo moj baćo bila prva petoljetka pa druga i eto bome lipog života, a sad posli dvajst godina sve gore i gore, već se i prite plenidbom, a ovi bankoši i svit tiradu iz njevi kuća. Kažu i za odvodnjavanje će ić plenit. Samo nek dođedu, višnjovac je za vrati. Ajd zbogom.
