Arhiv tekstova
Reklo bi se da je poslen dan
Bać Iva jedva dočeko Praznik rada. Sporazumili se on i njegova da otidu malo u goste ko starije, u njeznu varoš. Ona ne može dojt doma, baš notaj dan će imat najviše gužve na poslu. Žo mu samo što njeznoga neće bit doma, gazda ga poslo službeno čak u drugu državu. Deran mu se baš uvuko po kožu, pa bi voljijo i njega vidit. Tu noć ka će it ni nikako spavo, samo se vrtošijo. »No, čoveče, ti si stvarno ograjiso! Cilu noć se privrćeš, ko da ti pundrav čačka«, veli mu njegova već prid zoru. Ni ništa odvratijo, samo se malo primirijo. Misli se bolje da ćuti, ko zna kakoga bi tu belaja još moglo i bit, vrag nikada ne spava. Još je malo ćutijo, a ščim su prvi pitlovi zakukurikali, polako se izvuko iz kreveta i ošo umit na bunar, pa se krenijo ko pekara. Istom nusput se sitijo da je Praznik rada, pa da se do ponediljka neće radit. Rekli i na televizije i na radijonu, a pisalo i u svi novina. Al ajd, ka je već došo do po puta, neće natrag. I bolje što ni. U pekare ko i svaki drugi dan, niko ni ne zna da se ne radi. Vidi da se latili posla i ni što kopu nuz jendeke, otvara se i dućan, a traktori prolazu sokakom ko da je poslen dan. Uzo u pekare frišku lepinju, starija rekla da je donesu jednu. Jako volji ve o njevoga pekara, kaže ne u varoši jesu lipe, bile i mekane, al ne merišu tako. Ka je došo doma, kafa se već puši, a njegova cvari ništa za ponet. Stigli su malo i založit, a brzo došlo vrime da se triba krenit na štaciju. Dobro su se oprtili, nećedu vada ko cure prazni ruka. Latijo je biciglu i torbe natovarijo na nju, da ne vuču sve na ruka. Ostaviće je ko bać Joze, on stoji oma priko puta štreke. Ajziban išo na vrime, a ni bilo gužve, pa su se lipo i smistili. Gledu kroz pendžer, njive pune traktora i rabadžija svi fela. Jedni kopu, drugi čupu, treći sadu, četvrti poljivu. Ščim je vidijo ve što poljivu, oma se sitijo da su i on i njegova, al bome i pokojni dida, pri par dana dobili natrukovano da moru platit za nikako odvodnjavanje i to dvi godine unatrag. Ka je išo u općinu pitat za didu, jel on je siroma umro još pri dvajst godina, rekli mu da samo plati, jel će oma bit ezekviranja, a žalit se može potli. Put jim se nikako otego, nisu mogli dočekat da vidu stariju. Dugo već ni bila doma, a ni oni ko njoje. Kolikogod varoška štacija bila glomazna i puna svita, ščim su se skinili sa ajzibana, vidli su je kako jim maše i smije jim se. Prvo su nikakom lemuzinom ošli ko njoje doma. I tamo sokak raskopan, rabadžije radu, sve se praši, kanda ni oni ne znu da je Praznik rada. Nije čudo, već po godine nisu dobili nadnice, pa nemu ni za novine kupit. A gazda jim ni ništa reko. Cura ji potli odvela da malo obidu varoš. Istom u centru bać Iva vidijo da ne radu ni pošte, ni banke, ni državne službe. Jedino po njima se vidi da ni poslen dan.
