Arhiv tekstova

Faljnis čeljadi, jevo mene ode na gredi iza vatrenjače u Ivković šoru. Sijo malo nuz kraj atara pa gledim kako se priroda budi, trava se razelenila pa brzo raste sirota kugod da znade da će još samo malo natrčat ovi s koji kaki traktorima i cisternama punim koji kaki otrova i sve ispolivat.Toliko imade već ti apateka sa smradovima i priparatima da ni svita u selu već toliko nema. Tica po njivama već ni nema, naidu se sirote otrovni simena i uginu. Ta ne pamtim kad sam vidijo pripelicu i čuo njezino pupućkanje, jeto di nas je dovela ta modirnizacija. Niki dan sam se baš ismijo do suza s mojim pajtašom Perom – očo on kupit novu motiku u gvožđaru... ko veli iđe proliće, počeli se sadit kuruzi pa će i motika tribat a staru je već svu izbrusijo oštrenjom, nemade to više ni kovača pa da se lipšo otkuje .No iđe on siroma od gvožđare do gvožđare kad ono polak gvožđara ni nema više u varoši. Di je bila najveća gvožđara, kadgod Barzelova sad niki drugi dućan, u jednoj gvožđari mijana, a kad je natrevijo sav radosan ušo u gvožđaru i isko kako bog zapovida: »Molim vas jednu motiku«, nika curetina ga pogledala kugod da je s Marsa sletijo, a ondak se počela smijat pa će kroz smi: »Baćo, nema motika već bome odavno, a i šta će vam kad nema ko kopat. Vi ne polivate njivu?« Periša se samo niki streso u čudu, pa se bez riči okrenijo i došo pravac na salaš. Kaže da se sve putom mislijo da su nas na selu i salaši varoščani skroz zaboravili: »Di ćedu, bog s tobom moj Braniša, mislit da na salašu ne triba motika ,pa makar cviće triba okopat ako se njive samo trujedu.« Siroma tako se uzsekiro da sam moro dva bokalića salit u njeg da malkoc dođe sebi a i ondak je očo na salaš niki unezviren. I ja sam borme od tog doba sav niki zamišljen... šta će to bit sa svitom, ta ništa više ne radimo kako Bog zapovida već sve nike mašine poizmišljavane.

Neće me čudit da već izmislidu i mašinu što siče čoviku s vrljike slaninu i šunku da se ne muči oko tvrde kožice ako dotleg i bidne slanine i šunke. Josin unuk pripovida kako su učili u škuli da će se do kraj ovog vika svit ranit s pirulama, ako to doživim čeljadi zdravo neće valjat ,ta ja nisam bijo kod doktora imade dvajst godina a pirule nisam vridan ni progutat. Kaže ova moja: »Kako si vridan bokalić progutat? A šta ću, oko bokalića mi nikako lakše poslovat, a nije ni gorak, možda pomolo znade zakisit kad je rđavija godina jel kad nisam dobro izanšlogovo bure. No to mžem podnet al pirulu nikako. Iđem sad lipo kući pa štogod radit, zdravo me uvatila nika tuga pa moram i ja nać smirenja. Doću ja sebi čim vidim kako su na salašu procvatali dračovi i voće, pilež po avliji i mog zeljova kako se lunja o noge – to je za Branišu lipota a ne koji kaka svitska čudesa jal centri ovog jel onog, a svatićedu to jedared i ovi iz varošiu, samo da ne bidne kasno. Ajd, zbogom čeljadi.