Arhiv tekstova
Posli svetaca
Faljnis čeljadi moja, prošli nama bome svetci i došle bome muke svakdašnje. Sad triba izvrćat već odavno probušene džepove pa se paštrit kako ćemo posadit kuruze, a golušavi njiva imade koliko oćeš. Pitate se kako, pa lipo jevo vako... Mi paori litos ovrli žito, prikupci i nakupci odridili cinu i odrli nas do kože, kad se povraćalo bankama i koji kaki fondovima kamate i na kamatu, pa zatezne, pa penale... Božem prosti, izem ti penale kugod da paor igra fozbol pa da imade penale. Ajd ja sam se kadgod malkoc i fozbolovo, al Pera i Joso nikad nisu kečili fozbol, a Periša ni na vrati ne bi mogo bit so tim krivim klamavim nogama. Doduše, moj rođo Joso je bijo hitar kugod vijar, samo ga nismo nikako mogli naučit na koju kapiju da tira. On bi se zauko uvik koja mu bliža pa je često trevijo u našu kapiju. No tiram dalje, posli žita došo na red cincokret, tek od njeg nikake asne, zavrnili cinu, doduše lipo rodijo dao Bog, al sve što nam Bog dao ovi uzeli a nama opet Paje rage račun. Jedva priteklo platit ovaj novoizmišljen porez koji mi jedini u Jevropi plaćamo, a na sva usta se falimo kako ćemo u Jevropu. Oma, samo što nismo. I eto tako naše njive jedva da su štogod sad pod žitom, a i to nije za falu, puno je sađeno posli svisveti a to nije na vrime. A kako nam buđelari stoje jopet ćemo se latit s obilaženjem banaka i molenjem koji kaki kreditina, a tu se bome jopet znade ko će vrć i brat. Kažedu nam na koji kaki konslutacijama: »Pa tako sav svit živi na kredit. To vam je tako i u Jevropi i zdravo je moderno.« E kad to čujem dođe mi da pojidem šepicu kaki sam bisan. Ta šta me nije nana lupila o put bar dvajst godina prija pa da nisam sad vaki moderan, i nako više volim bit starovinski. Baš sam rešijo da se podsitim kako je kadgod bilo i da obađem mog teka na Pavlovcu, kod nji je sve kako je kadgod bilo, a za čim mi možmo samo žalit. Napumpo ja dobro moju biciglu, lipo zatego šarhanje da mi ne tandrču, jel od Ivković šora imade do Pavlovca ravno Bećar atarom i Pačirskim putom tirat jedno dvanajst kilometeri, a samo u tetkov put triba gurblat cile četri duži. Al bome stigo ja za satićak i frtalj i čim sam i vidijo zaboravijo sve brige. Oni ostavili sav poso, ded samo sidi, vele, poradićemo sutra, pa pitaje kaki je red, jesil gladan, jesil žedan, di si nema te dugo da nas obađeš... Tačno da čovik zaplače, drago ti da su veseli i nasmijani i da su ti radi, na njevim salašu što njim dida kupijo kad je bijo mlad, a novog je opravijo dvadest treće godine. To su domaćini, a ne ko mi »moderni«, kad nam dođedu gosti pogledamo na sat i molimo Bogu kad će otić jel nismo uradili to i to. Di ovo naše vodi ne znadem, al čini mi se nikako na dobro. Bome sam se jedva krenijo natrag od žalosti za prošlim vrimenima. Doduše malkoc sam se i nacvrco, priznam, ta di neću, a nuz put sam se prikrstijo prid svakim križom i poželijo da nam se vrate dobra stara vrimena. Zbogom.
