Arhiv tekstova

Faljnis čeljadi moja, ja jevo sidim na pripeki pod zabatom i štogod šnjotam,dokon sam jel se još nije ništa veliko počelo radit, a ni ne vridi kad će i drugi Uskrs pa triba obać komšije što taj slavidu. Red se je poštivat, a ne ko ovi što se svađadu oko svega i palidu oma zastave. Med svitom tog nema bome, svit nema kada, mora se bome tušta radit da se dođe do koje krajcare. To samo ovi politikuni i tajkuni što se nagrabili i naotimali tuđe muke možedu. E čeljadi moja, ode kod nas u Ivković šoru, a i u drugi šorovima, se svit nije nikad ni gložijo a tako će i ostat dok je nas. Ta svi smo ispod kože crveni i isti kruv idemo samo ga malkoc drukčije zovemo, al na priliku kad bi bijo gladan i prstom bi čovik upačijo da mu dadu. 

Neg, jestel vi lipo proslavili Uskrs? Ja bome jesam. U našoj crkvi Prisveto trojstvo u kraj šora je bilo vrlo svečano, sve milina vidit punu crkvu mladeži s upaljeni svićama, a tek što su lipo pivali... Svaka čast svima što se toliko paštre i vežbadu u koru. Ja ne znadem čeljadi, al meni i mojoj Jeli sve nikako milo i radit i pripravljat za Uskrs. Ona ispeče uskršnjak, ja podložim u peć i skuvam šunku divenicu i jaja u kotlu i ništa mi ne mrzi... Znam doćedu nam dica i drugi gosti, biće veselja, a bome i bokalčić ondak zaminim s balonom – nećul se valjdar svaki frtalj sata spuštat u podrum. No moram priznat, nije baš bilo slavno na Voden ponedljak. Malkoc smo i pritirali u polivačini nas trojica, kako naše gospoje kažedu »tri matora sekeša« se okitila jacintom pa se latila lunjat po selu.Tako je bilo, što jeste jeste, al čeljadi moja jedared godišnje je Voden ponedljak pa nije velik gri kad čovik i malkoc više razgleda dno od bokala. Šta fali, al baš ako triba jeto kajemo se... Ni Pere, a ni Joso baš nisu prošli slavno. Mišalo se malo vino s rakijom pa ji bolila glava dva dana posli. Ja sam bolje prošo, ništa me nije bolilo iako sam jedno dvared sletijo z bicigle, al sam valjda uvik trevijo u mekano. Jedino se sićam da sam dovuko kući po džepovima šareni i ovi moderni čokoladni jaja, al ni jedno nije bilo čitavo i koju pomorandžu, a bočicu s mrišilom sam digod izgubijo. Ovi me zafrkavaju da sam mrišilo dao birtašici. Ova moja sve sikće kugod gusak kad ga očupaje, a onda je bisan na cijo svit, al pak zato što je čovik kriv mora malkoc i ispaštat. Ja nikad nisam bižo od odgovornosti, a baš smišljak kako ću ovoj dvojici vratit zato što su me otarmali.I eto, prošli lipi dani pa lagano valja počet zasukivat rukave i spravljat sadilicu, isparat njive i sadit kuruze i cincokret. Nema kod nas paora vrimena za dugačko i naširoko divanjenje, to pripuštamo ovima s veliki platama u koji kaki ustanovama a mi se moramo latit dok imademo čime jel kako su se latili nećemo imat ni s čime ni na čime. Ajd zbogom čeljadi, iđem malko pridrimat pa ću kod Pere na kartanije – smislijo sam pripovitku pa ćemo vidit ko to crnu vunu prede.