Arhiv tekstova

Faljnis čeljadi moja, jevo mene baš se spremam ić na slavlje u Tavankut. Di bi drugdi neg med naš svit u Tavankutu je čovik uvik lipo dočekan i ugošćen. Sva vrata su širom otvorena, a ne kugod u varoši di kandar naš svit nije dobrodošo. Požurivam ovu moju da se spremi što prija ako morali gurnit limuzinu da upali, jest da ja uvik ostavim na vr grede da je lakše zaušiljat ako se poduzbije pa uzjoguni, a ona kugod da će na vinčanje – te proba ovo te ono. Take su žene, triba ji isčekat al jeto sve se lipo svršilo i mi stigli na vrime i na misu. Kad ono, puna crkva svita, skupili se bome sa sviju strana i od svakaleg, niko nije zatajijo. I velečasnim bilo milo pa je reko zdravo lipu misu za blagdan Svetog Jose i za naš svit, a malo nam divanijo i o samoj crkvi. U njoj se bome imade šta vidit, ne stidi se ni puno veći varoški crkvi. Posli se prišlo u slamarski dom, a tamo je tek bilo lipo. Divanili su svitu i zvanice iz ’rvacke, konzul iz varoši a i naš Slaven. »Samo da se sve ispuni kako se divanilo«, veli mi Joso, »pa će nam bit zdravo lipo«. Gledim u nj nako popriko pa se mislim jel se on to narugiva jal misli u ozbilj. »Nešalim se rođo moj, ta di bi se šalijo samo već je toliko divana bilo, a ni frtalj se nije ispunilo pa ko velim... »Šta ti ko veliš? Oš kast da se ne radi« sikćem ja bisan, »ta ne vidiš da se u našoj maloj zajednici fajin iznapridovalo? Av bože moj, ti da si rođen prija dvi iljade godina cigurno bi bijo nevirni Tome, nemoj sad i ti ko niki što samo bacadu... Na sve što se dobro uradilo, a vamo ti koji to divanidu ništa ne radidu za svoj svit. Da mi nisi rođo letilo bi bome perje, a ni u bokalić ne bi povirivo.« Čeljadi baš sam bijo bisan na nj, ta ne vidi da se opravijo i Zavod za kulturu, pa lipo radidu i društva, imademo i naše novine pa malkoc visti na televiziji – doduše samo na ovoj našoj vojvođanskoj, al dat će Bog, čut će se naša rič i na glavno varoškoj televiziji, makar malkoc. Doduše, ni na ovoj se nisu baš pritrgli, al za početak moramo bit zadovoljni. Mi smo strpljen svit, dočekaćemo, samo da se ne svađamo kugod kadgod. Ja pamtim da je svađanije bilo uvik, na priliku jedared je ode u Ivković šoru bila taka svađanija da bog sačuva, a sve oko tog oćel bit metnut krumpir u paprikaš jal rizanci za slavljenje godišnjice vatrogasaca, a na kraju na samo slavlje zapalili dom, bijo bome pun dom vatrogasaca i njevi gostivi odsvakaleg, isto vatrogasaca i misto da se late trnjenja vatre oni zvali varoške vatrogasce. Sav svit odale do Bajmaka i Tavankuta njim se smijo, a oni su se pravdali da nisu tili sami trnit da ne isprljaje svečana ruva. Od to dobo nemamo vatrogasce u selu. Zato se mi moramo paštrit i bit složni da i nas ne raspuštidu, a ne bit zlobni, pa ondak... Ni Braniši nije uvik pod brk svaki divan, al ćutim i trpim, drug put će bit bolje valjdar će i prema meni vitar kadgod dunit. Ako i ne dune, ko velim nek naša dica opstanu i sačuvadu naše običaje, a na meni ne raste krajcara. 

Ajd zbogom čeljadi moja.