Arhiv tekstova
Dobro reko dada
Bać Iva jedva dočeko proliće, veli lipše vrime, pa će i cure malo više dolazit doma. Samo, kanda se privarijo. I mlađa gore i starija dole, kanda više volju orcat svaka po svoje varoši, neg se druskat dva sata ajzibanom vamo, pa onda za dan-dva još dva sata natrag. Sa mu već jako fali no njevo cirikanje, brog kojega se toliko put zno i nabisit. A i njegova, ništa ne divani, al vidi po njoje kaka je ubita. Niki dan metali rasadu. Ko i sve drugo doma, radili zajdno. Jedino jim divan ni išo, zbludili se svako u svoj štodir. Ona samo izdiše, pa je se otme i digod koja suza. Ka su bili gotovi, sila u gank, on ošo skuvat kafu. Brzo se vratijo, a njegove se mačak već udesijo u krilo, pa samo žmurka i prede. »E, Bože dragi, male, male, a gle sad vo. Odjedamput narasle, pa ko tičice iz gnjizde, svaka svojim putim, a dada i mater nek samo čeku ka će koja dojt«, veli i srkne malo kafe. Sijo i on, Taksa mu se oma počo motat oko nogu i umiljavat. Ni ga je imo srca ni šljoknit, ništa se i on raspekmezijo. »Znadeš šta? Ajde ti lipo pripravi šta misliš za ponet. Ja ću sutra nikakima poslovima u varoš, pa ću potli nusput malo nait i ko mlađe. Znadeš da će se obradovat«, odjedamput živne bać Iva. »Ništa se štodiram, ko da bi mogli zajdno. Dok ti obaviš ta tvoja posla, ja ću malo ko moji rodova, dugo ji već nisam vidla. Potli bi i ti mogo dojt, vada će nas zadržat na ručku. Dotle će nam i cura dojt iz škule, pa ćemo lipo obadvoj ko njoje«, veli njegova i oma je se oči malo jače zasvitlile. Ošli u kujnu i oma se latila cvarit. Veli, mora napravit više slanoga no slatkoga. Mlađa baš i ni veliki kolačar. Ujtru su podranili, ajziban išo na vrime, pa su u varoš došli dosta rano, baš kako triba. Ošli su zajdno do njezni rodova, da ne vuklja bućur sama, pa ka su popili kafu i malo se izdivanili, on se digo i ošo za poslim. A bolje da i ni. No što je taj dan u varoši vidijo i ositijo, jako ga ražalostilo. Digod je ošo, svudam nikaka nelagoda. Niko ne divani puno, ko da se svako svakoga boji i ko da niko nikomu ništa ne viruje. Eto, u varoši ni bijo nikoliko miseci, pa oma ositijo koliko se toga zoto vrime prominjilo. Ni što su se priko svake mire tapšali po ramena i jedno drugomu dizali perje, više nisu u ljubavi. Ni što su prija bili njegovi, pa potli više nisu, pljucku po njegovima i po novina i po varoške televizije. Ajd, to se moglo i nadat, al odjedamput ruku pod ruku š njima stali ji pljuckat i vi što se izdaju za najveće njegove. Njegovi se pokunjili, par nji mu reklo da jim brog toga boli duša. Bać Iva ništa o toga ni razumijo. Samo se odjedamput sitijo kako je još kadgod divanijo pokojni dada. »Bolje da se pope držu crkve, učitelji škule, doktori abolante, paori zemlje, a politiku nek vodu ni što su zoto učili škule.« Vaj put mu ni guka ni stala u grlu, samo se radovo što će vidit mlađu.
