Arhiv tekstova

Već kod najstarijih naroda opaženo je praznovirje. Tom je tušta pomoglo da ljudi nisu znali protumačit kad njim se štogod desilo, el da se desi, brez njeve volje. Kako se društvo razvijalo polagano je znanje potiskivalo praznovirje.

I naši stari su živili s praznovirjem, zato se i biskup Ivan Antunović mašio pera i svitovo ji naukom iz kojeg ulomak veli: »Praznovierjem grieše oni, koji vieru, ufanje i ljubav, koja samoga Boga ide, prenašaju na živa ili mrtva čovieka, na živu ili mrtvu stvar, riečju, koji moć izvanrednu ili silu pripisuju stvorenju, koja se jedino i izključivo samoga Boga tiče. Ovi čine, kano da bi s nebeskoga priestolja svemogućega Boga sturali, pa tamo sebe ili drugoga, ili ma kakvu drugu stvar posadili.« (»Bog s čoviekom«, Vac 1879. str. 704).

SVIKOLIKE PROMINE: Tušta koječeg se dešavalo ljudima za koja su držali da potiču od poniki njima nepoznati sila. Od pamtivika je stra čovika od viši sila bio tim veći ako su mu mogli više naudit. Razvoj ljudskog društva je potico i razvoj znanosti, koja je sve više potiskivala moć viši sila, jel je protumačila dotleg nedokučiva dešavanja.

I u novije vrime više ljudi se bavilo, a i bavi se, izučavanjem praznovirja kroz vikove, nisu ga zgledali (prezreli) već ga opisali ko kontanje ljudi iz tog vrimena. Primerice dok nije bilo gromobrana, osobito na salašima, ljudi su se bojali da njim grom ne pukne u salaš, staju el guvno (mjesto za odlaganje kabaste stočne hrane /piće/ i slame) di mož nanet veliku štetu. Da se sačuvaje od groma ljudi su onda nuz molitvu hasnirali i druga »pomagala«, marinsku sviću (svijeću blagoslovljenu na Svijećnicu 2. II.), žarlo (žarač) i sl.

Prija šezdesetak godina proštio sam proročanstvo umnog čovika (Openheimer) da će u drugoj polovici XX. vika nastat nagla »promina ritma promina«. Posli nikoliko godina sam se uvirio koliko je taj čovik bio u pravu. Svikolike promine, najviše napridak nauke, iz naše su svakidašnjice za kratko vrime istisle i maltene sva praznovirja.

UROK: Svedno ko će kako sudit o našim starima, al nije davno bilo vrime kad se pripovidalo i virovalo o moći zmaja, vištice, vile, tatoša, naguala, merđana i drugi koji se osim merđana ne dadu vidit.

Današnje čeljade ritko je čulo čak i za te riči, a kamol da štogod o virovanju naši stari u njevu moć. Tu i tamo je u štivima i danas sačuvano primerice da je kogod »treću noć nedočuvan«, da su koga »urekli«, da se triba klonit »vračke« i sl.

Danas divanit o praznovirju je otprilike isto ko da je kogod prija jednog vika, kad su još »vaške lajale na Misec«, probo pripovidat da ćemo jednog dana moć vidit kako čovik šeta po Misecu, el da će svudan svitlit lektrika, da će krilatice (avioni) sa stotinama ljudi parat po nebu uzduž i popriko, da će doktori čoviku prominit poniki organ, itd.

Al kako je praznovirje bilo utkano i u život naši stari, ljudi koji se bave čuvanjem od zaborava starovinskog života pišu i pripovidaje i o toj strani života naši predaka. Ne tako davno bio sam na seminaru etnologa di su upućeni držali referate o višticama, tatošima, vračarama, dobrim i rđavim vilama itd. Meni je dopalo da opišem urok i ličenje od uroka kod Bunjevaca, a pripovido sam i o virovanju u moć tatoša.

Naši stari su se zdravo klonili uroka, a najviše da njim ne ureknu malo dite, da ga ne začaraje (zavračaje), jel mu to mož naudit da ne odraste kako triba, već da zapati kaku bolu, koja se katkad mož svršit s »križom prid kućom«. (Dok su mrca saranjivali iz kuće el salaša, dok je ležo na odru križ za ukop naslonili su na zid nuz ulazna vrata u kuću-salaš). Nuz malu dicu od uroka su najviše čuvali mladunčad domaće živine (životinja).

ČUVANJE OD UROKA: Kadgod su ditetu čim se rodilo oko ruke svezali iz vunice svrtenu tanku crvenu narukvicu, koja triba da ga čuva od uroka. Nedavno sam čuo od pope (svećenika) kako se dešava da dite donesu na krštenje s crvenom narukvicom na ruki. Na očigled kuma i roditelja prisiče i oduzme narukvicu, rastumači njim da je to praznovirje (vračka) i to ne iđe u par (zajedno) sa sakramentom krštenja.

Salašari su izglednom jagnjetu, teletu el ždribetu oko vrata svezali crvenu pantliku koja ga tribala sačuvat od uroka. Kadgod, a ni danas stariji salašari nisu volili, nije bio red, pofalit »je, kaki su lipi prasici«, el »imate lipo tele«, el... Po starovinskom adetu lipu mladunčad su pofalili »što su vam gadni prasici« itd. i usput kobajage pljucnili. Na zadovoljstvo domaćina.

U zaboravljenom adetu priskakanja vatre sv. Ivana Cvitnjaka (rođendan sv. Ivana Krstitelja 24. VI.) čeljad koja su bila kadra priskakali su vatru, mlađi čak skakali kroz nju, da budu zdravi. Za tu priliku matere su dici svrtile crvenu narukvicu od vunice, svezale njim je oko ruke iznad šake. Narukvica je na ruki ostala dok se sama od sebe nije iskidala. (U narodnom virovanju crvena boja je nalik vatri, upućuje na ljubav (crvena ruža), ona digdi je boja boga sriće, života, u kršćanstvu je boja žrtvene krvi Isusa i mučenika, kardinali nose ruvo crvene boje i š njom navišćuju da su spremni dat život za Crkvu itd.).                                             g