Arhiv tekstova

Noć prid 1. studenoga u zapadnom svitu naveliko su proslavili ko noć vištica (Hallowien). Zabave na ovu noć drže se u Ameriki još od šezdeseti godina XIX. vika, a posli i u drugim državama. Po adetu za tu noć u pendžer (prozor) iznutra meću zapaljenu sviću u bundevu izdubljenu i prosičenu da liči na čeljadsku glavu. Taka bundeva triba da otira zlobne stvorove koji oće napakostit ljudima. Ovaj adet počeli pravit Kelti u današnjoj Irskoj još u V. viku pr. Kr.

Vidio sam kad su moj baćo i stric u tridesetim godinama prošlog vika, u našem salašu u Stantićevom šoru u Đurđinu, isikli bundevu koju su iznutra osvitlili zapaljenom svićom, a izdubljena spolja je ličila na čeljadsku glavu s očima, nosom i razjap-ljenim (širom otvorenim) zubatim ustima. Bundevu smo metnili na stazu uvratina (kraj njive) isprid salaša da nam se ne mož uvuć (ušuljat se) vištica i napakostit. Posli sam dozno da smo to radili za noć vištica.

Za ovaj adet je bila najpodesnija bundeva »štajerka« koju su u kuruzištu naveliko odranjivali naši stari, vriža joj je dugačka po 4-6 meteri, puže po zemlji, a donese rod od 5-6 pa i više bundeva. Rad velike ranljive vridnosti poili su je krupna domaća živina i ljudi. Nje je bilo svudan pa je š njom svako mogo otpravit taj adet. Drugo, ta fela (vrsta) bundeva naraste malko veća od čeljadske glave i zato je podesna da udesi kako je opisano. I danas u zapadnim zemljama, na njivama nuz prometne putove mož vidit rpe bundeva s ispisanom cinom i ko uzme bundevu novac spušti u pikslu (kasicu).

PO VIROVANJU: O višticama je tušta štiva i pripovidaka. I naši stari su virovali da ima vištica. U do II. svickog rata napravljenim stajama skoro da nema ni jedni ulazni vrata, a da u zid dovratka nisu uziđali ogledalce. Po virovanju tudan neće uć vištica da naudi josagu, jel kad vidi sebe kako izgleda zgrajsat će (naglo pobić). Još i danas ogledalce stoji u zidu dovratka tušta stariji staja.

U bajmačkom ataru Bunjevci koji su stali blizo Madžara po niki su od Madžara naučili da na Lucu (sv. Lucija, 13. XII.) naprave stočić iz 13 dilova, a svaki dio stočića da je od drugačijeg drveta. Jedared smo se sa didom namučili dok nismo našli drvo kruške za jedan zaglavak.

Sa sapištom (držaljom) na doli ostavljena metla je spričavala višticu da ne uđe u staju. Stariji su me uputili da u staji korovsku metlu triba ostavit naopako.

Virovali smo i da slipi miš donosi sriću. Na više mista, pa i iznad navratka naše salaške košare, vidio sam ga razapetog sa željom da s konjima bude sriće, da ji vištica el zlobni stvor ne zavrača. Tamo di su živili slipi mišovi nije bilo štetni buba. Vidio sam i obiteljsku sliku di je čeljadima nad glavom bio uslikan slipi miš.

U noći izmed Svi sveti i Mrtvog dana u crkvi za pokojnike služe svetu misu, a zvone od 19 do 20 sati. Naši stari su virovali da se u vrime dok zvone u crkvi mrtvi vraćaje u goste svojim kućama.

To su samo poniki od svikoliki primera praznovirja naši stari. Praznovirje je počelo nestajat u velikim društvenim prominama posli II. svickog rata. Tušta čeljadi je taj dio prošlosti zgledo (prezrio) pa i ismijo, a u nikim zemljama se sićaje starovinski adeta, jel su i oni bili dio kadgodašnjeg života.

PABIRCI O VIŠTICAMA: O praznovirju ima tušta štiva i adeta o višticama. Jevo pabiraka:

U Kanarskom otoku Gran Canaria, u gradiću Telde, svake večeri trodnevlja uoči rođenja sv. Ivana Krstitelja, 24. lipnja, drže noć vištica. Tamo se skupi tušta svita i nuz udaranje u bubnjove povorkom iđu do mista da će napravit veliku vatru, da izazovu i đavole koji vladaju u vatri pakla.

U škotskom Edinburgu 15. V. 2005. napravili su festival duhova. Narod se skupio da se site dođaja iz epidemiju kuge kad su 1645. g. u podrumu Meri Kings Klouz zaziđali oko 400 bolesne čeljadi od te zarazne bole, a š njima su zaziđali i svu zdravu čeljad njevi obitelji da zaustave epidemiju. Med njima je bila i žena Meri Klouz, u ono vrime bogata trgovkinja, pa su po njoj tom mistu dali ime. U novije vrime su otvorili zaziđan podrum sa stravičnim prizorom i onda se nakanili da će ocele (ubuduće) tu svake godine pravit festival duhova.

U pučkom virovanju na Valpurgijinu noć, spomendan sv. Valpurge 30. IV./1.V., vištice se skupe na igranku. Narod viruje da ji ona čuva od uroka vištica (sv. Valpurga /Waldburga, 710-790/ engleska benediktinka, misionarka u Nimačkoj).

Višticu najčešće prikazivadu na crtežima kako jaši na metli, jel je to ženski sersam (alat), kojeg su kadgod ženama često bio u ruki. Ako se štogod dešavalo na sokaku, a nije baš za gledanje, žena je izašla mest isprid kuće, ko opravdanje znatiželje.

VIŠTICINA MAST: Prija par godina na jednom seminaru etnologa sam se naslušo predavanja o višticama. O njima je napisano tušta štiva. Onda sam čuo predavanje o višticinoj masti i za čeg su je hasnirali. I danas u ponikim zapadnim zemljama za višticinu noć prodaju višticinu mast, s višticinim likom, a to je zapravo mast za ruke.

U ranom sridnjem viku ljudima je zagonetna bila vištica i njezina mast, pa je u pismenima spominju: lat. Ungentum maleficarum el Ungentum lamiuram populeon. Onda biljkama nuz narodno ime nisu davali i latinsko ime, pa se zato i ne zna od koji su trava vištice pravile mast. Tu mast je vištica »obogatila« krvlju slipog miša, žabe, zmije, ljudsku krv i sl.

Nagađa se da su višticine trave još i u XX. viku hasnirale vračare, a med njima su najpoznatije:

Bunika (lat. Hyoscyamus niger L.) je likovita i otrovna biljka. I danas kad čeljade bulazni (pripovida nesuvislo) kažu da se »naijo bunike«. Kadgod su u likarnici (apoteki) od nje pravili lik zajedno s morfinom (morfijum) da bolesnom ublaže nesnosnu bolu. Kad su koga otrovali bunikom tom se činilo da ne dodiruje zemlju, da je ko lepur (leptir) u ajeru (zraku). Kad momak nije tio ić u vojsku gricko je list bunike, onda je prid komisijom divanio koješta, da ga proglase nesposobnim za vojsku. Malo posli je došo sebi.

Tatula (bik, bilint, trava od sipnje, lat. Datura stramonium L.) je biljka koju su hasnirali za ličenje astme. Kadgod su bikovima u ranu umišali tatulu da budu »bikovitiji«, a davali su je i kravama da se vode (da traže bika).

Velebilje (lat. Atropa belladonna L.) su hasnirali za ličenje stomačni bola, astme, kašlja, epilepsije, histerije itd. Ova biljka je iz iste familije ko i bunika.

Kad se vračara namazala višticinom mašću i dok je halucinirala doživila je koješta i to pripovidala onom kome je vračala.