Arhiv tekstova

Ko jedan od oblika odnosa u zadružnom životu Bački Bunjevaca opisan je i obiteljski život u zadrugi Dulićevi iz Đurđina. Tu zadrugu je istražila i opisala Milana Černelić. Kod ti Dulićevi, otac i mater su živili obaško u varoši, a sinovi s obiteljima na salašu u Đurđinu. Sinovi su radili zemlju, za to su roditeljima davali komenciju (naknada za hasniranje zemlje), a otac ji je s vrimena na vrime obalazio i nadziro šta i kako rade. Otac je držo buđelar, u njeg su bili novci, a na salašu je najstariji sin zapovido drugima ko će šta i kako radit. U ovom obliku otac je zadržo sva prava, a najstariji sin je priuzo dio njegove dužnosti.

Svake nedilje je jedna od snaja u varoš donosila roditeljima sve šta su naredili da njim se donese sa salaša, da niučem ne oskudivaje. Starešina zadruge dida Ive sa ženom je živio u varoši, di su imali dvi kuće. Kuća njim je bila na velikom putu (glavnoj ulici) na ćoši, a kad su njim dolazili sinovi oni su ulazili u veliku kuću s puta, a snaje su ulazile u malu kuću, u istoj avliji. U malu kuću su ulazili iza ćoše, iz sporednog sokaka.

DULIĆEVI: Kako je dide Ive rano osto udovac svake godine ga naizmenice dvorila druga snaja. Snaja nije smila ist isto ilo kojeg je skuvala za dida Ivu, nit je smila š njim sist za astal. Potomci dida Ive su držali da je tio bit mali bog u obitelji. Kad su mu u goste dolazila dica ni njim je bilo slobodno grajit.

Dida Ivu je naslidio sin Petar, bio je manje strog od svog oca. Kuća u varoši je bila zajednička i svako je od nji mogo u nju doć kad je tio el moro. Kad su zadrugu podilili obično su kuću u varoši prodali i novce podilili.

Dulićevu zadrugu ovlašno (površni) spominje i A. Sekulić u knjigi »Narodni život i običaji bačkih Bunjevaca«.

Bilo je i takog da su posli diobe zadruge kuću zadržali i dali je pod kiriju (zakup) čeljadima koja su stala u malom stanu u avliji. Ta su čeljad bila dužna da kuću drže u redu i da sve bude spremljeno kad sa salaša dođu u varoš. Ovaki adet je bio i u drugim zadrugama u subatičkom ataru.

M. Černelić u tom radu spominje: «Kod Bunjevaca se dešavalo da zadruga postane bratska i za života roditelja na taj način što roditelji, kad ostare, odu sa salaša da žive u gradu. Ta zadruga funkcioniše kao bratska, njome upravlja najstariji brat, ali je ona, u suštini očinska».

KUĆA U VAROŠI: U većini slučajeva članovi zadruge su varoš dolazili s vrimena na vrime, obično petkom na hetiju, nediljom u crkvu (dok nisu napravili salaške crkve, prim. A.S.). Često se koji od unuka škulovo iz varoši. Kuća u varoši imala je u avliji obaško napravljenu košaru. Katkad su u većim kućama primili stanara da njim održava red u avliji i na sokaku, al i da pomaže u drugim poslovima u kući: na priliku kad sa salaša donesu čutke (oklasak) za ogriv, el piću (kabasta rana) i prostirku za konje i sl. da spremi na misto itd.

U takim kućama obično su imali i muzaru (krava koja se muze) o kojoj se staro stanar. On je čistio i košaru, a da đubre ne zauzima mista u tisnoj avliji, najčešće su za njeg iskopali duboku jamu, iznutra je obziđali i u nju bacali đubre, al i sve trunje od rastinja, pa su tako već onda radili kompostiranje. (Jama je bila oko tri sa tri i duboku oko dva metera u koju su istresali đubre iz košare/volarice. U tu jamu su bacali trunje i spalo lišće s drva iz avlije i s puta i druge biljne otpatke. Trunje je istrunilo do izvlačenja đubreta, obično u proliće, pa su kompostom obogatili đubre. Nuz taku jamu je svudan bio reterat (poljski zahod).

Kad su se dilili (dioba imovine posli smrti roditelja) bilo je i takog da su kuću ostavili škulovanom sinu, a drugom sinu zemljiu i salaš. Ako je bilo više sinova, a jednog el više nji su iškulovali oni nisu talovali od zemlje jel su na njevo škulovanje potrošili velike novce, a za vrime škulovanja nisu radili zemlju i nisu pomagali u bogaćenju domazluka. Škulovani sinovi su živili od posla za kojeg su iškulovani. PosliI. svickog rata sve više su škulovali i žensku dicu, pa ni one nisu talovale od zemlje.

SUDAREVIĆEVI: Poznat mi je bio oblik života obitelji Sudarević iz Đurđina (isti nam je pradida), oko četrdesetak godina iz sridine XX. vika. Posli smrti roditelja neudomljeni četri sina i tri ćeri ostali su na salašu, nisu se dilili. Muškarci su u salašu poso podili da je jedan timario konje, drugi se staro o marvi, treći je odranjivo je svinje. Četvrti od braće bio je samouk »ezermešter« (svestran zanatnik) najviše je radio kovačke i kolarske poslove, opravcljo je sermaj (pokretna imovina) i zaprežne poljodilske mašine. Kad su radili velike poslove u ravni poso su podilili prema sklonosti.

Jedna od sestara je bila domaćica, vodila je i radila sve ženske poslove, na salašu, druga se starala o kući u varoši, al u vrime veliki poslova i ona je dolazila na salaš za ispomoć reduši.

Dva najstarija brata i dvi sestre su ostali do kraja života neudomljeni. Kad se udala jedna sestra njoj su dali ženski dio tala. Dobrim posli oženila su se i dva brata, stali su s obiteljima u varoši, al domazluk nisu dilili, jel su neudomljeni oženjenima ostavili imovinu da je podile.

Udomljeni muškarci su radili sve važnije poljske poslove ko i prija, uveče su često išli kući, a ujtru se vraćali, a kad su radili ris (ručna žetva) i druge velike poslove u ravni, onda su po nikoliko dana noćivali na salašu. Zimi el kad nije bilo veliki poslova onda su po nikoliko dana bili s obiteljima.

Udivanili su na čeg će potrošit velike novce, a i kome će koliko pripast od hasne sa zemlje i prodatog josaga (stoka).

Ovaj oblik života je nalik zadružnom, al malo slobodniji. Med njima nije bilo razmirice oko diobe hasne (koristi) iz domazluka. To je bio lip primer sloge med braćom i sestrama, u to sam se uvrio jel sam više puita bio kod nji, katkad po nikoliko dana.

g