Arhiv tekstova

O zadružnom obiteljskom životu salašara, naslušo sam se pripovidanja naši stari, o njem su pisali biskup Ivan Antunović, Ištvan Ivanji, prof. dr. Ante Sekulić. Ovaj oblik života Bunjevaca salašara najtemeljnije je izučila etnolog doc. dr. Milana Černelić koja je 1980. objavila naučno istraživanje života u zadružnoj obitelji Balažević – »Marinkić« iz Tavankuta, od sridine 19. vika do 1946. godine. U tom joj najviše pomogla Anica Balažević – »Marinkić«, poznata tavankutska društvnena djelatnica. Ovu zadrugu su spominjali i moja mama i dida koji su se gostili ko rodovi s »Marinkićima«.

Posli I. svickog rata život u obiteljskim zadrugama je polagano nestajo, a posli II. svickog rata vlast ga dokrajčila konfiskacijom i agrarnom reformom. Od onda se taki život čuva samo u pripovidanju i pismenima.

Dok su Bunjevci živili u čvrstoj obiteljskoj zajednici, sa dubokim virskim životom, jedna od najvažniji Božji zapovidi bila njim je da slušaje i poštivaje roditelje. Naučeni da žive u velikim obiteljima, često su je širili s udomljenom dicom, gospodarski je jačali u obiteljskoj zadrugi.

Ištvan Ivanji u istoriji Subatice ovlašno je opiso obiteljski zadružni život koji je još i u XIX. viku med Bunjevcima bio raširen. Spominje da je »dida« el »čiča« držo buđelar. U gazdačkijoj zadrugi svaki od stariji sinova dobio je obaški salaš na kojem je gazdovo, a dida je živio u varoši i otaleg nadziro gazdašag. U varoši je sve ženske kućevne poslove obavljala reduša, a na salašu još i stanarica. U zadrugama je živilo 20 – 40 duša. To se se nije dopadalo vlastima, uvidili su da zadruga koči napridak zemljodilstva i širenje obitelji. Zato su oko 1770. počeli podupirat rasturanje zadružnog života jel je bio nazadan, a i država je rad tog imala manje hasne od porcija (poreza).

OSOBNI ODNOSI: Ko u svakoj zajednici tako i u obiteljskoj zadrugi domaćin, obično najstariji muškarac »dida«, bio je glava zadruge s dvadesetak i više čeljadi. Njeg su svi slušali »kako su dida kazali, tako mora bit« su riči na kojima je počivo odnos čeljadi u zadrugi. »Dida« je držo buđelar (lisnicu, raspolago je s novcima), zapovido ko će šta radit, kako će i šta radit na njivi, u vinogradu, kako i koliko će odranjivat živine (domaći životinja), određivo je oćel kupovat sermaj (pokretna imovina zemljodilca, većinom strojevi i alat), zemlju, ko će i kad ić u varoš na hetiju (nediljni pijačni dan), na vašar (sajam), on je išo sređivat sve šta triba s odvitnikom i u drugim zvanijama (uredima). Od veliki novaca su kupovali skuplji sermaj, ziđali nov salaš el kaku staju, sticali imovinu za koju odjedared tribadu veliki novci.

Kad je starešina zadruge sio za astal, započo je zajedničku molitvu prija i posli ila, nikad nije načimo frišak (svjež) kruv, tog dana ispečen, već da je odstojo makar jedan dan i dilio ga svakom čeljadetu za astalom. Najpre je sebi u pladanj (tanjir) vadio iz zdile i prvi je počo ist. Vodio je divan za astalom. Ostalo je sačuvano u pripovidanju da su u velikim zadrugama za astalom ili samo muškarci, a žene su ile s malom dicom, el su dvorile muškarce i obaško ile. Staro se da se u obitelji svako prema drugom ponaša kako dolikuje, a ako je bilo kaki razmirica, on je prisuđivo ko je u pravu. Mala dica koje nisu ranile matere, a još nisu naučili pristojno ist, sidili su obaško za astalićom blizo velikog astala, a o tom kako idu starala se jedna od materi dice.

Ko se nakanio ić u goste, a momak el divojka u kolo el u momčenje-divojčenje, morali su od »dide« dobit dopuštenje. Ko će i oćel zapit (zaprosit) divojku el će za koju divojku primit rakiju (saglasit se da je zaprošena), starešina je imo poslidnju rič, iako su sve to već iz daljeg udivanili. Starešina je zapovidio kome će kake svatove pravit i šta će i koliko talovat (naslidit).

Po ondašnjem adetu u obitelji, a i izvan nje, mlađi su oslovljali starije sa »vi«, el »dida su kazali«, el »mama su te zvali« i sl.

ODNOS PREMA ILU: Naši stari su se svudan odnosili prema ilu kaki je red, stariji su držali da je u ilu čovik sudionik Boga, jel ilom obnavlja snagu, održava život kojeg mu Bog darivo. Po adetu u svakoj obitelji, starešina je prija načimanja somun (okruglo ispečen kruv) odozdol nožom ovlašno prikrižio, načo ga uzdužno i svakom za astalom dilio komad kruva. I kruv su šporovali, svako je poijo dobiven komad, a ni se moglo ni smislit da će kogod za astalom posli ila ostavit nepoiden makar i jedan zalogaj el mrve kruva. Od tog vrimena ostala je i izreka: »Ilo je onda dobro ako podrobac (poslidnji zalogaj) dobro padne.« Po adetu, podropcom su omazali pladanj (tanjir).

Kad je rič o ilu nikom nije palo na pamet zanovetat (zabavit) reduši (domaćici) šta je i zašto tako skuvala. U svim ženskim poslovima, pa i u kuvanju, reduši u salašu niko nije zapovido, ona je u svom dilu posla gospodarila, a ilo koje je metnila na astal to su ili. Reduša je znala ređat ila kojeg dana i u koje vrime godine šta triba kuvat. Ako su kostirali pogođenu (unajmljenu) čeljad onda je kuvala taku ranu kaka je u pogodbi. Naši stari su tušta šporovali na rani, najviše na mesu, masti i donekle na slanini, a sveg drugog čeljade je moglo ist koliko mu triba. Kruv, koješta od mlika, pekmez, krumpir, kiso kupus i drugi kiseliš, čorba, nasuvo (kuvano tisto), pogače s nadivima više feli itd. bile su rana koja je odminila meso. Na mesu su šporovali jel su odranjenu domaću živinu koliko su mogli sve su prodali, a da to i dite svati često su tirali »nećemo valjda sve protirat kroz stomak«. Da dotekne dosta rane stanarica (žena koja radi napolju) se starala da u vertarluku (vrtu s povrćom) odrani što više svakakog zelja, da kuvano ilo bude što bogatije. S zeljom triba se bakćat priko cile godine, pa ima ko je pogodio napolčara, čovika koji je odranjivo zelje u vertarluku od nikoliko motika (1 motika = 720 m2). Napolčaru je od sveg šta je rodilo pripala jedna polovica od koje je višak prodo.    g