Arhiv tekstova

Dok nije došlo u modu uživanje duvanu u cigaretli pušači su za držanje duvana najpreg imali duvankesu, u koju su nagurali duvana, odozgor je zavrtili i držali u džepu. Duvankesu su pravili od mijura (mokraćne bešike) ranjenika (tovljenika). Kad je beler (čovik koji je zaklo ranjenika) rasiko ranjenika oprezno je izvadio mijur, iscidio ga, u mokrovod ugoro komad trske, kroz nju ulio vodu i ispro ga, mijur je naduvo koliko je stalo ajera (zraka) u njeg i gori ga svezo. Sa spoljašnje strane sastrugo je komadiće masti i mesa da mijur ostane čist. Takog ga metnio u zapećak (misto izmed zida i vinca, gornjeg dila, krušne peći) i ostavio da se osuši. Posli je ociko mokrovod, odozgor ga proširio da u duvankesu mož komotno gurnit dva prsta i izvadit duvan. Kako je pušač odvađo duvan, duvankesa se stanjivala, a on bi smoto duvankesu i gurnio u džep.

Ko je tio imat veću duvankesu, a dugovičnu ko i od krmskog mijura, u dolu je uvatio plisku (ticu močvaricu nalik divijoj patki). Plisku je od perja očupo u vrućoj vodi, pipljivo iz kože istribio sve klije (donji dio badrljice /os pera/ koji je urasto u kožu), odro je, ociko pisak (noga naniže od bataka), kožu okrenio naopako, očistio je od mesa i masnoće, analni otvor zašio jakim koncom, okrenio naopako i kroz vrat uduvo ajer. Naduvanu kožu pliske osušio je ko i krmski mijur. Nuz duvankesu, a najčešće nuz pliskinu, svezali su koštak (koštek, privezak od pileške košćure, kosti, za čišćenje lule).

LULE: Čibak je lula najčešće zemljava (od pečene gline) el iz korena kakog drveta, u našem kraju najčešća je i najduže traje iz korena višnje. Upućeni kažu da je najdugovičnija i najbolja, zato i najskuplja iz korena kineske ruže. Čibak na luli nema zaklopac, ima kratki kamiš (civ kroz koju se puši), nije težak i pušač ga pomalo mož držat u ustima i da ima slobodne ruke.

Prava i najlipča je stiva lula, napravljena iz jedne fele kamena, kojeg su vadili iz obala Egejskog mora nuz Malu Aziju i poniki okolni otoka. Pravili su je sa gozdenim zaklopcom odozgor i da u nju stane dvared-triput duvana više neg u čibak. Kamiš za stivu lulu dugačak je 40 – 60 centi, nuz njeg je obično sa zelenom lipo pletenom uzicom svezan koštak. Na stivu lulu su obično pušili starije gazde, dospiveni da u njoj uživaje, dok je pušio i kamiš držo u ustima lulu je držo u ruki, a odlika je stivog kamena da ne grije ruku. Kroz dugački kamiš dim se do ustivi oladio, a jel je duvan gorio dalje od lica, duvan pušaču nije išo pod nos i u oči.

Kome je doticalo i kupio novu stivu lulu najpre je moro upušit, jel dim iz lule blido žućkastog stivog kamena peče usta dok se puši. Tribalo je oko godina dana pušit na novu lulu da vrimenom kamen od žerave dobije duvansku boju, onda pušača ne peče dim. Da gazdu nove lule ne peku usta pogodio (dogovorio) se sa slugom el nadničarom, dao mu jeptiniji kamiš i duvanio ga (davo zabadavad duvan) da mu upuši lulu. Često je pride platio još i meter (mtc = 100 kg.) žita. Upušenoj luli gazda je prominio kamiš i uživo u otmenom pušenju. Ko je pušio na stivu lulu bio je viđen jel mu je doticalo da zapati (stekne) ne baš jeptinu stivu lulu.

Pušenje lule smiruje čeljade, možda su i zato Indijanci pušili kalumet (lulu mira), da se (valjda) smire prija važne odluke. Više puta sam na vašaru vidio kupece (trgovce konjima) koji su se s kunčaftom (mušterijom) hamade (skoro) pogodili, al su se najpre latili da popuše duvan, da smireni razmisle i onda se pogode za konja.

TRUD I KREMEN: Pušači su čibak i lulu kadgod palili da je u ruki jedno nuz drugo držo komadić truda (skuvana i osušena gljiva škripac, l. Polyporus Fries P.Sgyahosus (Huds.), kremen (silicij dioksid) po kojem je udaro komadićom pljosnatog gvožđa i čim je jedna od varnica pala na trud on se časkom počo pušit. Pušač je malo dunio i dobio žeravicu koju je naslonio na duvan, nikoliko puta povuko je dim i duvan je počo gorit. Trud je utrnio prstima i mogo ga hasnirat misecima, a kako je trud velik i ko dvi podlanice trajo mu je godinu dana i više. Ko nije imo trud misto njeg je hasniro suv palčinjak (cvat roguze), al on je nepodesan jel se osipa i pravi trunje u džepu.

Danas cigaretle lipo spakuju i kad ji popuše bace škatulju (kutiju), a ni đujto (upaljač) i mašine (šibice) naspram cigeretila nisu skupe.

    Dok se nije stiglo do danas gospockog pušenja, pušači su sami zavijali cigaretlu, pa su duvan i papir držali u plevanoj (limenoj) tozli (škatuljici) u koju su nagurali što više duvana. S unutrašnje strane zaklopca bilo je malo držalje za papir. Pušačici cigaretle su je palili mašinom, a ko je tio jeptinije on je palio đujtovom u kojem je bilo vate, nju su natopili benzinom, a ispod narickanog točkića bio je umetnut mali okrugli kamenčić koji je baco varnicu na tinj (fitilj) đujtova. U to vrime đujto baš nije bio zgodan jel je benzin pomalo smrdio i friško izvitrio, a posli nikoliko dana vatu je tribalo natopit 

benzinom.

   Da pušača ne peku usne, da ispuši što više duvana, a da su mu ruke slobodne najviše nji su cigaretlu pušili na copovku (muštikla), koju su tušta nji sami napravili od višnjove grane. Copovke su pravili više feli (vrsta).

   Oma posli II. svickog rata jedno vrime kod nas su cigaretle prodavala na cidulje. Svako je dobio bon da mož na dan kupit po deset cigaretila, a kako su odjedared svi odrasli postali pušači, oni koji ne puše svoj bon su dali drugom, a bilo je i taki koji su s tim trgovali.                                            g