Arhiv tekstova

Dok su pušači salašari sami odranjivali duvan nji je pušenje došlo najjeptinije, odranili su ga makar i u bašči, ako se nisu nakanili da ga sade rad zarade i drugom prodaju. Zrile listove duvana su redom brali, nanizali na špargu i u pokrivenom mistu ga sušili, najčešće u promaji na tavanu, el pod šupom. Zimi kad nisu imali posla u ravni, kad su se uveče komšijali nuz divan je pušač polagano križo (siko tanko ko konac) duvan. Najpreg je iz njeg iz sridine iskinio debelu nervaturu lista, jel ako ostane i nju isiče, komadić nervature u duvanu ne gori, utrne (ugasi) žeravu. Zato su ga vrimenom prozvali »financ«, jel je utrnio cigaretlu, a često i duvan u luli.

Duvan su morali križat rukom i oštrim nožom jel u to vrime nije bilo ni ručni mašinica za lipo i jednako tanko sičenje duvana, jel da što bolje žeravi mora bit isičen tanko ko konac, da lakše gori.

PUŠENJE NA LULU: Kon-kvistadori su od Indijanaca naučili pušit duvan na lulu, možda je ko med njima probo pušit kalumet (lulu mira), pa mu se dopo taj šmek (ukus). U Evropi je tribalo vrimena dok nisu pronašli najpodesniji materijal iz čeg će opravit lulu. Med najstarijima su bile zemljave (iz pečene gline) lule, a pravili su ji i iz čvornovatog korena kojekaki drva, u našem kraju za to je bio najpodesniji koren višnje. U svitu med najskuplje čibake spadaje lule od korena kineske ruže.

Pušenje na lulu ima veliku manu jel dok je pušač štogod radio s rukama nije mogo pušit, a kako se u zemljodilstvu u vrime veliki poslova u ravni ne mož zastajkivat kad kome padne na pamet, pušač je mogo zapalit lulu samo kad su stali da odanu. Ni kočijaš nije mogo odjedared dekat konje i pušit na lulu, pogotovu ako je imo konje jake na žvali (jaka usta), pa je kajase (kožne kajiše za upravljanje) moro držat s dvi ruke.

Da toj nevolji kakogod doskoče napravili su čibak, s manjom lulom i kratkim kamišom (civ za dim od lule do usta), kojeg je kakogod mogo držat u ustima, al i on je pravio nevolju jel ju pušaču dim išo pod nos i u oči.

BAGO – DUVAN ZA ŽVAKANJE: Od američki Indijanaca su se doseljenici u taj dio svita navikli na bago, duvan za žvakanje, jel dok su štogod radili rukama mogli su uživat u nikotinu. Priko konkvistadora bago je dospio i u Evropu pa i u naš kraj. Na njeg su najpre navikla sirotinja, jel za uživanje nije tribo nikaki pribor.

Da bago u ustima ne gorči začinili su ga, a najjeptiniji je bio i najslabije začinjen. Da bude ugodan za žvakanje bago su malo osladili najpre medom, posli šećerom, pa oplimenili s više kojekaki začina, dodavali mu i alkohol (rum, liker – volili su ga mornari), korom drveta, oraščićom i sl., pa je posto ugodan za žvakanje. Bio sam u društvu žvakača duvana med Rumunima na peci (tržnici) u Žombolji (Jimbolia – žomboljske đuge!) u Rumuniji. Iz znatiženje sam bago metnio u usta. Nije tako neugodan ko običan duvan, kazali su mi da je to taka fela duvana i da triba vrimena, ko i za pušenje, da se čeljade navikne na njeg. Kad je žvakač isiso nikotin iz bagova onda je žvavoljak sočno ispljunio.

Otkag su posli II. svickog rata počeli naveliko pravit cigaretle, pa i zdravo jeptine, a i ljudi se malo bolje potkožili (postali imućniji), žvakači su se polagano okanili bagova i prišli na uživanje nikotina iz cigaretle.

BURMUT – DUVAN ŠMR-KAVAC: U visokom društvu su uvik štogod izmišljali da budu što otmeniji, al i drugačiji od ostalog svita. Ko zna kome je palo na pamet da fin duvan samelje u pra, osladi ga i takog šmrče. Taj duvan, burmut, su gospoda nosili u burmutici, srebrnoj el maloj zlatnoj škatuljici i kad je dotični otklopio, ušmrko je malo duvana i onda nikoliko puti »zdravo« (na zdravlje) kinio. To je u njevo vrime bilo otmeno, ako kogod mož kinit iz zdravlja, a ne ko običan svit koji kijanjem navušćuje kaku bolu. (Otaleg adet »na zdravlje« kazat onom ko kine.)

CIGAR: Reda radi ga triba spominit iako u našem kraju čeljad, pa čak i kojima je doticalo, nisu pušili cigar. Pušenje cigara, pa još tompusa, je navada velike gospode, cigar je zdravo skup, a pušač je moro bit dospiven da potroši tušta vrimena na pućkanje dima. Posli II. svickog rata probali su uvest u modu tanke cigare, - cigarilose, al su se morali okanit njevog pravljenja jel ji pušači baš nisu volili.

PAPIR ZA CIGARETLU: Nikako posli I. svickog rata fabrike su počele pušačima pravit fini papir za zavijanje cigaretle. Najpreg su obaško prodavali papir, da pušači sami zavijaje cigaretlu, jel su je dotleg zavijali u kojekaki papir. Svaki od nasumce izabrani papira imo je manu, bilo da se friško odlipio i duvan se rasuo, bilo da je pušač malo jače povuko dim onda mu je papir buknio u vatru, katkad oprljio brkove i jeto nevolje.

Pušač se vrimenom toliko uverto da je znao lipo zavit cigaretlu, da je bila jednako popunjena duvanom. U tridesetim godinama već su pravili i taki papir da su ga u fabriki zalipili u oblik cigaretile, a rad njeg su pravili »puškice« koju je pušač napunio duvanom, zaklopio je, na nju navuko slipljen papir za cigaretlu. »Puškicom« napunjene cigaretle bile su maltene ko fabričke. Puškice su bile podesne da se pušač otarasi dosadnog poćaroša (koji ište cigaretlu zabadavad) el s drugarom napravi psinu. Kad je punio cigaretlu u sridinu je metnio komad suvog guščijeg izmeta, koji je debo ko cigaretla. S obadva kraja cigaretle virio je duvan. Kad je dotični popušio više od jedne trećine, do otprilike blizo umetnutog izmeta, viknio bi mu »Vuči kume, sad gori« uz smijanje, a na sramotu pušača.

 

Nastavak slidi