Arhiv tekstova

Kad sam dobrim prija javnog pokazivanja vidio dokumentarni film Rajka Ljubiča i Grge Piukovića »Tkanje i vezovi« Hrvata Bunjevaca u subotičkom kraju, pripovido sam kako su u »minut do dvanejst« tako štogod snimili. Tog su se mogla uradit još tu i tamo po nika starija čeljad, al ne brez znanja i pomoći Grge Piukovića. Ručni rad Bunjevaka do sad je samo dilomice opisan, a osim rada slamarki do sad ništa drugo nije zabiluženo na filmu. Fale je vridno da su se nakanila starija čeljad da nam uvirljivo pokažedu dio onog šta su naše majke znale radit. Pokazivanje filma ulipčali su izložbom ruva i rubenine (rublja) sa svim felama (vrstama) vezova, a med njima i nikoliko ritko vridni i dični vezom rađeni rojtoški »na vrat marama« (marame s kojima se pkrivaje leđa.)

Autori filma su pokazali kako je izgledo salaški život, onda brez struje i drugi današnji blagodati. Starovinski trskom pokriven salaš, šacujem da mu je barem dva vika, s dvi je čeljadske (dnevne) sobe, s jednom pendžericom, posli doziđan ambetuš s bankom itd. Take salaše u subatičkim pustarama mož izbrojit s manje prstivi neg koliko ji ima ruka. Misto je ko stvoreno da u njemu startovinski obučena čeljad, sa starovinskim stvarima pokažedu krajičak života kakog odavno nema.

SVE FELE RUČNOG VEZA: Striganje ovaca makazama, pranje vune u kortu na ciganskim koraćama, grijanje vode i farbanje vune prirodnom farbom u kotlu na u zemlji iskopanoj katlanki više ne rade. Pokazali su kako su osušenu vunu čijali, preli na vretenu i prešlicama i naposlitku štrikali. Na stanu (ručnom razboju) pokazali su tkanje, a obaško sve fele ručnog veza kojeg su radile naše majke, Bunjevke. U filmu spominju rašak, čekrk, vitlić, čunjak, nitu, potku, kalem, vreteno, prešlicu, maveske, šotoške i suknene pregače, vez bili, zlatni, svilen i rojte itd. Ove riči i rad izazivaje znatiželjnike, a tribalo bi najviše one koje uče dicu, da pogledaje film.

Filmom su makar za malo ispravili ocinu naduti (oholi) varoščana koji su zgledali (prezreli) salašare ko neuku, zaostalu čeljad. Da su naduti uistinu bili taki uvirili bi ste se da ste vidili makar jednu na vrat rađenu rojtošku maramu, na njoj probali izbrojat jednake rojte, u svakoj kružiće, kockica, i u njima čvoriće, zavrtilo bi vam se u glavi od pomisli koliko je vrimena i znanja tribalo da se okiti taka marama. Oduvik su se divojke i žene dičile koja će imat lipču, vezom i rojtama bogatije okićenu rojtošku na vrat maramu, koja nikad neće izać iz mode, pa još kad se zna da nema dvi jednake take marame. Tako je to i sa šlingovanim ruvom i drugim šlingerajom koji će zauvik bit lip. Od ovog nepoznatog što sam nadvoje-natroje (površno) naređo tog je dobrim više u filmu. Neupućeni triba da ga vide već i rad tog da čovik današnjice ne misli da je š njim počo svit, el kako je kazo šeret »nek se čovik današnjice ne šepuri (oholi) ko da je on izmislio rupu u civi.«

(Kad sam ko dite gledo majku kako je didi rukom sašila košulju, a posli kad sam odrasto divio sam se, pa i čudio, kako je rukom sašila s ko zna koliko hiljada jednaki uboda iglom, ko da je šila mašinom.)

Još više triba da se divimo kad imamo u vidu da su naše majke bile supruge, mame, reduše, stanarice, radile u bašči i ravni, odranile dicu, često radile od mraka do mraka, katkad i malko duže. Da to izduraje otpočivale su, same el u društvu nuz divan, sa ručnim radom pokazanim u filmu.

POKAZAT DICI I BUNJEVAČKI SALAŠ: Iako je lipa dvorana HKC »Bunjevačkog kola« bila puna zapazili smo da je bilo malo naši pridnjaka, a i oni koji se staraje o obrazovanju. Da su bili štogod bi i naučili i na to dici upačili prstom. Čuo sam da su škulsku dicu vodili kojedi na izlet, na Jadran, Kopački rit, na salaš u Malom Iđošu i sl. (Bavim se salašima, al ne znam da u tom kraju ima bunjevački salaš. Ako su tamo vodili dicu da njim pokažedu farmu u Bačkoj, onda farmu toj nalik imamo i ode nadovat, jeptinije i bolje protumačenu.) U »nastavnom programu« sam proštio (pročito) da dicu triba uputit u »osobenosti krajolika«. Ako dobro svaćam onda su osobenosti našeg krajolika bunjevački salaši, ne salaš-farma, salaš-vikendica, »majkin salaš«, »Róka tanya« i sl. Triba i to vidit, al bi (mislim) tribalo našoj dici i pokazat i bunjevački salaš, možda baš ovaj na kojem je snimljen film, el salaš na kojem još mož vidit starovinski domazluk (gazdašag) izmišan s današnjim blagodatima.

Osobenost našeg krajolika je i do. To je i at u našem ataru, dika pustare, jedini je u Bačkoj osto netaknut od kad su posli I. svickog rata počeli, a posli II. svickog rata dokrajčili sve atove.

Razumim da oni koji se staraje o obrazovanju ne mogu bit u sve upućeni, al pomoć mogu dobit od HKC »Bunjvačko kolo« el od Instituta »Ivan Antunović«, koji imaje etnološke odjele di mogu dobit pomoć (nauk).

* * * * *

 

Kako se zdušno paštrimo (trudimo) friško ćemo imat i u nas čeljad, s kakim sam nedavno divanio.

Tribo mi važan datum iz života jednog od naši pridnjaka, saradnika biskupa Ivana Antunovića. Pridnjakov sin je izučio visoku škulu i posto i viđen čovik. Iz naše varoši poslom je očo u velik grad i tamo posto još viđeniji. Kojekako sam ušo u trag pridnjakovom praunuku pa sam od njeg tio doznat imal možda sačuvanu koju sliku el kaka pismena o pradidi, el o didi. Zaprepastio sam kad taj danas učen i zdravo viđen čovik nije znao po čemu mu je bio poznat pradida.                                         g