Arhiv tekstova

Nedavno sam u časopisu »Klasje naših ravni« br. 5-6/2006. proštio članak »Kulturna povijest bunjevačkih i šokačkih Hrvata – Običaji«, od Matije Evetovića. Paštrim se da što više doznam o našim običajima, pa sam tako i u ovom članku napabirčio podataka za koje sam znao, al malo drugačije.

Zapalo mi za oko štivo o adetu (običaju) da: »Na čistu srijedu: - Toga dana neženjeni vuku ‚panj‘ kao znak, da se nisu uspjeli oženiti za vrijeme Poklada. Zato, gdje nađu ili vide kakvu djevojku, uhvate ju i ona mora poljubiti panj, da tim pokaže, kako nije uspjela prisiliti svog momka na ženidbu.«

KAŠTIGA DIVOJKI: Ovaj adet mi je dobro poznat. U tridesetim godinama sam više puti vidio momke kako su vukli panj u rubnom kraju varoši (Subotica) i u Bajmaku (Bajmok). Momci su udesili panj, potkresali žile, okitili ga cvićom, obmotali vrengijama (debelo uže) i kondrljali (neprestano vukli po zemlji), razgaljeni (raspoloženi) vinom, praćeni svirkom i pismom. Kondrljali su ga do poslidnje štacije (postaje), obično do kuće starije divojke, kojoj su ga svezali za vrataca. Ako su usput naišli na divojku, uvatili je, izljubili, izgnjavili i nagaravljenog lica puštili. To je kaštiga (kazna) divojki zašto se nije tila udat, zato se oni nisu mogli oženit. Zajedljive žene su momke usput karale, al njim ni oni nisu ostali dužni. Svi su se zabavili veselom povorkom.

O ovom adetu ovako mi je pripovido i Bartul Vojnić Purčar, pučki harmonikaš na velikom glasu, koji je više puti svirkom pratio veselu družinu. Geza Mačković – Jordan mi pripovido o tom adetu u velikom čikerijanskom šoru. Tako su ga zabilužili i etnolozi u Madžarskoj.

Taj adet su svudan obavili trećeg dana poklada, u utorak prid čistu sridu.

Da se naslutit da su dolaskom u ovaj kraj taj adet, ko i nike druge, vrimenom naši stari priuzeli od Madžara. Možda će jednog dana istraživači dat odgovor na ovu dvojbu.

Izmed ovog spominjanja i opisa Matije Evetovića velika je razlika. Sučeljava se spominjanje istog adeta u dva različita dana.

NARODNI ADETI: Čista srida je prvi dan korizme, četrdesetodnevnog posta, vrime odricanja i duhovne priprave za doček Uskrsa. Na čistu sridu se posti, tušta nji suše (ništa ne idu, piju vodu), odrekli su se kojekaki zabava sa svirkom i pismom, tušta nji su se okanili duvana, pijenja (alkohola), ne prave svatove, itd. Od tog dana virnicima ne pada na pamet raspojasan život.

Mašio sam se knjiga da proštijem šta su o tom pisali upućena čeljad.

Kažu da je za opis narodni adeta jedan od najpozvaniji Milovan Gavazzi. On u knjigi, »Godina dana hrvatskih narodnih običaja, Zagreb 1988.«, u opisu pokladni maskerada spominje i orače s plugom (ornicama) koji u grupi iđu drugog dana iza poklada, di orač iđe za ratilom (plug, ralo i sl.) kojeg vuku ujarmljeni dvoje čeljadi, digdi divojke, za nijima iđe gonič, a na poslitku sijač koji sije kake žiarice. Ima du su se šalili i sijali još i gar (pepeo), pisak (na pr. u Slavoniji). To se redovno dešavalo na Pepelnicu, naočigled paora, a oni su ji darivali (jaja, slaninu, vino i dr.) Taj skup je išo ratilom i oko sela da obrazdi njivu el okućnicu. Gavazzi spominje da su se ovog adeta držali i Hrvati (u dinarskim krajovima), a u Evropi u više zemalja, pa spominje Rusiju, Balkan, Englesku, Nimačku itd. U nikim zemljama ovaj adet su otpravili i u druge dane, digdi malo drugačije, al skoro svudan s istom nakanom. Uvik je rič o plugu i njegovoj magičnoj moći zaštite živine (životinja) od bole. Pitanje je možel se povezat adet vučenja ratila s vučenjem panja. To nije istraženo.

Gavazzi nije spominio da su momci vukli panj.

Biskup Ivan Antunović u knjigi »Slavjan – Ne svetih dnevih ili blagdanih crkvenih – Kalača, 1875.« napiso je: »...dolazim evo i ja tom namjerom k´ milom rodu momu, da mu – ako ne i velikimi darovi, kakovih žalibože u meni neima – nazočnom knjigom koliko mogu koristim, želeći, da ga ona o naših svetkovina i blagdanih crkvenih pouči, podučavajuć zabavi, i tiem mu možebitne duge časove njegove prikrati.« On ne spominje adet vučenja panja, a svetkovanja je opiso od nedilje, došašća i u krug važnije svetkovine (i običaje) kroz godinu.

ČISTA SRIDA: Da na čistu sridu nema zabava i kojekaki komedijanja svituje biskup Ivan Antunović u »Slavjanu«, kako provest poklade, poslidnja tri dana prid čistu sridu:

»...Dan i noć sprovadja se veselje, koje se kod mladeži njekada i u čistu sriedu uvuče. Nu oni to nečine, kako da bi se postu protivili, već zaoto, što se sa veseljem teško razstaju. Čistu sriedu poste strogo...«. (Ako su i vukli panj, nisu ga vukli na čistu sridu. Prim. A.S.)

A kad je stroga post virnici se ponašaje onako kako dolikuje tom danu, kako su nas u škuli života naučili naši stari. Ne triba smetnit s uma da su se ono vrime Bunjevci, osobito salašari i u selima, više držali vire i poštivali nauk Crkve. Po tom su se tako ponašali i na čistu sridu. Zato ne mož ni smislit momke da su se latili komedijanja na čistu sridu, kad se iđe u crkvu na obred pepeljanja i kad svećenik virnika pepelja ričima: » Sjeti se čovječe da si prah i da ćeš se u prah vratiti« (u novije vrime: »Obrati se i vjeruj Radosnoj vijesti«) Te riči čovika potiču na kontanje o prolaznosti života, a ne na komedijanje.

Držanje adeta nije propisano ko držanje zakona, da štogod baš tako mora bit, al i ako se (možda) trevilo da su digod vukli panj na čistu sridu, tako su se mogli komedijat brezbožnici iz narodne mudrosti »Ko Boga ne pozna, a ljudi se ne stidi, biž od njeg«.

Zašto je Evetović ovaj adet opiso da je bio u čistu sridu ne znamo, al činjenice koje sam spominio toliko su jake da u najgorem slučaju potiču na istraživanje ko je u pravu.                                                                                                                                                                g