Arhiv tekstova

Faljnis čeljadi moja, baš smo vas spominjali ode nas trojica. Sidimo i lipo ne možmo virovat šta se to trevilo s našim svitom, jel smo mi uvračani jal šta kad na nas Bunjevce ’Rvate svako se otresa kako smisli. Gledimo jeto ja Joso i Pere jedan u drugog i sve ne virujemo radijonu, al inkap ne bi triput ponavljali da to nije istina. Moj rođo Joso je taki bisan da sve siva: »Jel ti znadeš Braniša da je kadgod još prija onog rata naš dida stričko bijo gradonačelnjak ove naše varoši? Jel ti znadeš da je naš pradida pravijo tu varošku kuću, a i polak našeg svita išlo na kuluk, ni se ondak plaćalo to lažedu bome se to radilo zabadavad, a sad se falidu da Austro-Ugarska nije nikom ostala dužna. Nije očin, taki su oni bili kugod i drugi oni su nas i podilili na dvi strane pa se sad glođamo med sobom kugod vaške.« A na to sam mu kazo: »Ta iđi rođo već tamo di ne triba, šta si se razmavo mal mi nisi privrnijo bokalić s vinom, a to je veća grijota od ovog divana. Na ovo smo već navikli da s nama omlaćadu di stignedu, ta ti misliš da ovi čerez svoje volje vičedu da nisu’Rvati? Tako njim naređeno čovče moj, kad se vaćaš u kolo onda tako moraš iskvrcavat kako veliki zapovidadu, sve je to zabadavad, ja kad sam bijo u tim Blagaju na reki Buni sve sam vidijo bome, a na toj ploči na staroj crkvi lipo piše da su Bunjevci ’Rvati, to je napisano još dvadeseti godina prošlog vika, a tako su nas i dide učile. Ta moj dida Mijo rođen devetsto prve u Gornjim Tavankutu je uvik divanijo da smo ‘Rvati i da su njegovog baću prdačili ‘Šlavonac’. Kad bi se ja primundurivo taj bi usto sa starog groblja i tako bi me plenijo da bi sam sebi kazo ‘faljnis’. Šta se ti opšte nerviraš, nek divanidu šta oće, ta i pivac se na odžaku okreće kako vitar duva pa zato ni ne hajimo. Doduše to što nije dato da se održi taki skup o knjigama što ji pisalo tušta profesora o našim svitu, e to nije lipo bome. Misto da se slažemo i pazimo, bar mi što istim divanom divanimo mi se mrzimo i svađamo a ovi okolo se smiju s nama. Sve su to krivi novci kažem ja vama, da se svitu dade da čestito i pošteno radi i zaradi za lip život, niko ne bi ni hajo za vake pripovitke, a vako ćemo se mi naslušat vakog mudrovanja još za dosta.« 

Periša se niki vrpolji na stocu kugod da ga grize buva jel imade pundravca pa će: »Čeljadi moja ja to ništa ne svaćam, pa di je sad ovaj naš konzulat? Ta valjdar je konzul oma trevijo lupit šakom o astal i kast ‘ne mož to tako omlaćat s našim svitom, pa ako triba i kod predsednika uručit notu bunjenja’«. »Hahaha, ta iđi Periša šta ti divaniš, kaku notu, nisi ti valjda škulovan svirac? Ne triba nama nikaka nota, nama triba samo da svit svati već jedared da i mi postojimo! Čuj njega ‘notu’ ta baš... Nas se oni site samo kad su koji kaki izbori i glasanja, a vako ji baš briga. Neg iđem donet još jedan bokalić da se mi malkoc smirimo, ovi likovi i nako nisu ništa, čestitog čovika najlipče smiri čaša vina«, kažem ja njemu. Zbogom čeljadi.