Arhiv tekstova
Džaba škule na matrnomu
Bać Iva i njegova sami, ko mlada i đuvegija. Kuća jim pusta i prazna, a kako proliće dolazi, vata ji i nikaka tuga. Cure dolazu sve riđe, nikako da se zastal metnu sva četiri tanjura. Starija vazdan zauzeta poslim, slobodne dane ritko ima, a mlađa imade sve više obaveza u škule. Eto, malo malo, pa nikaki državni svetac u po nedilje. Taj dan nemu škule, pa ga odradu subotom. Evo, potli nikoga vrimena sad u nedilju bila doma, ispratijo je u ponediljak ujtru. Starija iznenada došla utorak ujtru, ispratijo je u sridu, pa ope on i njegova ostali doma sami ko dvi pokisnite kokoše. Njegova malo, malo, pa ćošim maranke otriše oko, veli ne zna jel je uvatila kaka promaja, jel štogoda drugo, puno je trunjica. Njemu, ope, sve smeta. Sijo za sokoćalo, traži ništa, ni sam ne zna šta. I za dram našo. Nema dana da se njegovi i priko sokoćala ne pokrnđu i samo tražu kako će ko i koga težje uvridit i jače popljuvat. »Ajoj, Bože dragi, pa jel smo mi kako triba, jel smo sklepani naopako. Koj to vidijo, evo nam ope naše nove bruke, pa di će, ku će, neg priko sokoćala, tako da to što natrukuju, mož čitat u cilomu svitu. A što je najgorje, kecku se međ sobom ni sa najvećima škulama. Nit popa poštuje fiškalja, nit doktor anđelira, kvacu se gorje neg najprostiji svit. Vamo gledam, jedna gospoja u knjige natrukovala pismice što su već ranije natrukovali drugi, svi se svađu i vriđu brog toga. A svako od nji je te gospoje prija ljubijo ruku. Namo, ope, nikaki popa ruku pod ruku sonim što je kadgoda bijo naš, pa je sad od naši što ne priznaju da su naši, ošinijo po našima što neće kako oće ni što nas, kako kažu, ne volju, pa se mišu u no što ne bi tribali«, polako se počimlje bisit bać Iva. Njegova ćuti, latila se štrikanja. Malo, malo, pa teško izdane. »Ta šta si već navro sotim tvojim naši su nisu naši? Zaglumo si se u nji ko u svece, pa ništa drugo ni ne vidiš, ni ne čuješ. To što se oni međ sobom pecku, njeva je sramota, ne naša. Mene više žulji vo što više niko ni ne divani, a no što bi tribovalo bit zabadva mi plaćamo, a što bi se tribovalo naučit u škule, uči se naopako.«, veli i ope otriše oko. »Pa šta sad ope ima?«, pita bać Iva. »No, vile ti odnele, pa jel ti čuješ kako nam i šta mlađa divani? Jel smo je zoto poslali vraganajst kilometeri odoma da veće škule uči na matrnomu? Jel si već zaboravijo da je skoro sve knjige što je zabadva dobila o naši, cura vratila? Učitelji ne dadu da se uči iž nji, neg iž njevi, pa smo to morali platit. A sad mi i kaže kako ji uču, pa tako jim jedna učiteljica kaže da triba reč poviježite, druga bi proljala tiječnost, treća bi, doduše ko i polak naši, izbirala prijecednika i da ne divanim još. Ako tako ne kažu, ocena manje. A ti se samo zamlaćivaj tvojima popama, fiškaljima, anđelirima i doktorima.«, provali odjedamput iz njoje svaj jad i počme glasno drečat.
