Arhiv tekstova

Faljnis čeljadi! Bisan, ta di ne bi bijo bisan! Po posla u njivi nisam uradijo, a već došo prvi frtalj poreza. Kako se očin nisu sitili kast vako: »Čeljadi moja, jeto taka je godina, vlada kriza u svitu koju niste vi izazvali pa ondak ćemo vam malkoc produljit vik za reštanciju«. Moj Joso sidi ode na šemadli pa se smije kugod da mu nisu sve na broju. Bojim se da se ne zaceni pa će: »Di si ti vidijo rođo moj da su komegod oprostili porez, ta ako ga ne mogu podignit ondak kodbajage zagubidu potvrde pa ga moraš platit dvared.« Kaže on štogod borme mislim se ja iako ne izgleda tako. Ta i ja sam moro trčat u varošku kuću i nosit nike stare artije da sam platijo nike godine a oni mi slali da nisam. Av al sam niko veče bijo bisan da me posli cilu noć bolijo zub. Moro sam ga cilu noć ladit rakijom, skoro sam provardo frtalj litre na zub. Sidim ja tako i gledim kad jedared divani jedna dosta fajinska ženska, ja se niki obradujem i sam sebi velim: »Vidi ti, imade ode u ovoj našoj vladi i di koje lipo čeljade borme, pedig ona s neba pa oma u mindrac«. Eto stvorili su se uslovi dragi građani pa će uz odobrenje međunarodnog fonda bit poskupljena struja i to bome za petnajst odsto. Ja nako kugod da me kogod plenijo, pa se mislim nije nama dosta naši nevolja i ko je taj što nama kugod kakoj slobodnoj državi mož odobravat. A i ono »dragi građani« ta ko velim kako sam očin drag kad mi ni za šta zavlačite ruku u buđelar. Ta sam sebi ne virujem, jel Dunav pun vode – pun je, jel rudnici rade – rade, pa šta ondak kogod spolja određiva šta ćemo i kako ćemo. Sve se niki mislim posli sam u sebi, ne smim kast naglas jel će me opet ovaj Joso ismijat: »Ta nije ova ni tako zdravo lipa, to mi se samo prividilo na prvi pogled,sad mi više dođe kugod naša pokojna teta Kuda. Ona je imala divan malkoc bolji neg sadašnji di koji radijon, a imade divan da je znala i vračat, kako bi drugčije znala više put unaprid šta će se trevit u Ivković šoru? Neg, na zdravlje čeljadi, zdravo nam lipo spremadu ovog lita gospodnjeg. Iđem još nalit jedan bokalčić vina dok i to ne poskupi, a i vidim da se neću tako lako ni kurtalisat rođaka, pogotov sad kad pada kiša pa se nema šta radit po avliji. Ta lipo ćemo mi paori propast na živce nuz ove televizije, nama je najlipče kad smo na njivi u rđavim traktorima. Kaže Joso ne daj Bože da su novi, bilo bi nam zdravo dosadno kad ne bi imali šta pravit. Šta misliš kako je paorima u drugi državama, imadu sve novo, ništa ne mož udarit kalapačom nit zavezat drotom – pa to je da čovik umre od dosade! Vamo radimo, a ne znademo zašto radimo. 

Neg, čeljadi moja, zbogom. Iđem sad upalit televiziju da mi ne promakne kako novo poskupljenje, jal zakon o kakoj restituciji. Šta ćemo, moramo bit u toku i nadat se boljim. Sad više nije na glasu ona »ko radi ne boji se gladi«, da... to je propalo. Sad ko radi sve mu uzmu. Novo je »ko sluša onog što vlada manje strada«, barem tako kaže onaj što nas došo zabadavad svitovat, a vućo se na nas.