Arhiv tekstova
Samo da nam se protirivat
Bać Iva izgleda baš nikako ne može brez jida i jada. Puno put se dosad rešijo da više ne gleda televiziju, ne sluša radijon i ne čita novine, al vaj put stvarno. Dojadilo mu što već svudam i svako pljuje na svakoga. Nema ti tu više vaši, naši, njevi, svi su postali isti, svako može sa svakim i svako protiv svakoga. U cile te gužve još mu najtežje ka vidi da njegovi laju jedno na drugo. Te popa na učitelja, te anđelir na doktora, te doktor na paora i što je najgorje, ne vidi se tomu kraja. A sva poštena čeljad zbunita, ne znu šta bi i kako bi. Prvo se tamo gore u varoši i oko varoši razdilili, sića se ko juče da je bilo ka mu se nako izjado Stipan, njegov virni pajta iz vojske, ka mu je dite ošlo pod jedne, a cura pod druge, pa su već i njeva dica zavadita. A jedvašto su se krenila u škulu. Pa se onda počeli dilit vi što su ostali Stipanovi, vaj laje novoga, naj nonoga, a do juče svi zajdno bili ko nokat i meso. I svi i ni prvi i vi drugi, prvo napravili nikake papire o matrne, još pri neg što su se i počeli ikako dilit. I niko ji ni vratijo, putuju š njima po bilomu svitu i ćutu ko kerice. Samo doma jedni drugima gurku prst oko. I sve se to obnarodovalo, nikomu ni ni malo sramota. Zoto je otkazo i njeve i općincke i svagdanje novine, sve mu se omrazile. Misli se, samo da mu se usegenčit na kakigod salaš, al daleko o ljudi, tamo digoda di nema ni struje, a nikomu baš i nije nuz put. A misli se, neće mu bit baš ni teško brez novina i televizije, već par dana vrime lipo, pa od ujtru do uveče ništa šuška po dvoru. Istina, po malo se i umori, pa ka večera, sidne malo za sokoćalo, al brzo zadrimlje i samo se primisti u krevet. Samo, baš mu se ne da tako zadugo, za nikoliko dana se ope okišalo, pa ne mož nikud ni mrdnit. Sijo niki dan na biciglu, veli ide malo vidit staroga pajtaša Pavu. Stoji na drugi kraj sela, pa mu se baš i ni dalo it pišice. Ka se krenijo bilo sunce, dok su se malo ispripovidali naoblačilo se, a ka je išo natrag, na po puta ga uvatila kiša. Niki ladni vitar duše u prsa, nosi kaplje u lice, pa jedva vidi kud tira. Malo se i bojo da se neće zglomotat u jendek, taki šlembavi bi se mogo i zaozbiljno smandat. Njegova mu oma skuvala katarke, metnila dosta citrone i misto šećera meda, a donela mu i lavor da napari noge. Ka je malo došo sebe, sijo za sokoćalo, šta bi drugo od dosade? Na sokoćalu mu iskočila strana od ni noviji novina što trukuju njegovi. Pročito šta je natrukovano, al da vidiš zla ispod toga. Na sokoćalu koikaki oma i odvraću noto što je natrukovano. Ščim je to počo čitat, zgadilo mu se više neg televizija, novine i radijon zajdno. Jedno pešest nji, sve pametniji o pametnijega i odvud i odnud, dovatili se ko pitliću u proliće. »Eto, vada smo baš taki stvoriti, samo da nam se protirivat, pa nam se baram moži smijat koliko oće vi što nas ne volju«, promrnđa sam za se i otrne sokoćalo.
