Arhiv tekstova
Steškalo se i njemu
Bać Iva ope ne zna kud bi sa sobom. Ope udarila kišica, naka dosadna, jesencka, ko da za par nedilja neće proliće. Patke jedva dočekale, samo po baružica i pravu novo blato, pa ope ne mož natrag u papuča. Na sve zlo, još jim se pokvarila i televizija. »A ko zna, možda baš i ni veliko zlo. Kako u poslidnje vrime lažu svi što se prikazivu, možda ćemo bit mirniji ako ji ni ne gledamo. A šta istom dolazi, bolje ni ne mislit noto. Ope će novo izbiranje za precednika, pa će se brzo počet na televizije prikazivat ni što će se otecavat zoto jedno misto. Već znadem da će se unaprid falit kaki su pametni, kolike su škule svršili i kako će nam š njima dojt i bolji život. Oće, dojće, al ka na mojemu nokat naraste«, mrnđa bać Iva ispod brkova, a njegova ga samo pogleda priko štrikanja. Majstor bijo, otvorijo, vidijo i zatvorijo, veli ne vridi popravljat, svakako će za koji misec dojt vrime ka se take stare televizije ni nećedu moć gledat, jel nemu ništa u čega se, ope, ništa drugo mora utaknit. A ne može bać Iva ni grišit dušu, bome, njeva televizija je dobro i durala. Kupijo je direkt u fabrike nikoliko godina pri voga rata, još se on i njegova nisu ni uzeli. »Sićam se ko danas, prvo što sam na njoje gledo, bila na masa svita što je pokupovala nolike jogurte u ve velike varoši dole, pa su ji potli bacali na nikaku zgradurinu. Vada bili pokvariti, pa su zoto bili bisni, a ni što su jim to prodali nisu bili pri ruke«, veli bać Iva i zapali radijon. Uvik bijo namistit na općincke štacije, volju znat šta imade novoga. »Bome, bilo svi vi godina još puno toga kvarnoga, smrdilo do neba i ta naša sirota televizija sve istrpila, al eto, vada više ne može, pa se o silnoga smrada pokvarila i ona. I eto nam sad belaja, nit mož opravit televiziju, nit ne što smo ji na njoje slušali i gledali«, veli njegova i ostavi štrikanje. Tribaće polako i ručak pristavljat. U tomu na radijonu već vraganajsti put obnarodovali da će bit nikaki priredbi, pa će se na njima prosit, triba skupit sedam ipo iljada evra da se jedna beba od godinu dana može it ličit u drugu državu, jel u ve doktori to ne znu. »Bože, anđelčić mali, pa nisu vada za državu to tako veliki novci da dite mora umrit ako se dosta ne isprosi?« veli njegova i otare oči. Steškalo se i njemu. Otrnijo je radijon, ni to više mogo slušat. Ne volji više čitat ni svagdanje novine i u njima malo, malo, pa se piše da se nikomu ditetu triba it ličit jel aperisat napolje, njegovi siromaški, nemu, a država neće platit, samo se pravdu da ni po zakonu i da nemu novaca. »Ej, znadu oni da je naše čeljade mekane duše, pa će dat i poslidnji dinar iz kuće, samo da mali anđel poživi. Skupiće se koliko triba, a država će ope malo ušparat«, veli bać Iva i jako dune kroz nos. Ni mu više bilo do nikaka divana.
