Arhiv tekstova

Faljnis čeljadi moja, jeto od tog pribacivanja strvi iz kraja u kraj avlije mi već tako dosta da vam ni ispripovidat ne možem. Čuvam i ono što mi nikad neće tribat al nek se nađe, ko kući nosi ne prosi. I ondak kad nakupim da mi se već komšije potsmijuckavaje, lipo pakujem po ćošama. No sva srića da ćedu uvest deset kancelarija u opštini misto dosadašnji šest, valjda će koja radit i na tim svitovanju šta triba radit s drlogom jel već imade dosta drloga u svita. I kad čovik ode na pecu nakupuje što mu triba i ne triba, a kad pogledi u buđelar on prazan kugod varoški budžet, pa di će šta će a oni izmislidu kaki nov porez pa po nama paorima. Eto baš slušam niki dan na radiju kako su svinji jeptini a meso zeleno ovo iz uvoza. Ne triba se čudit čeljadi moja, divanidu da u svitu teče med i mliko. Moždar je i to štogod jekološko, na priliku kugod da je naraslo u specijalnim okruženju, no bit će da je to. Ta kome još triba ovi naši s ledine što rijedu... Ne možem više slušat čeljadi moja, boli me već trbu od tolike mudrosti. Rešijo sam lipo ić u goste ove pokladne nedilje. Moram, jevo sad će korizma, ako se ne izgostim ovi poklada kad ću? Dospijo sam da malo doredim biciglu i očistim šarhanje od blata pa di ću šta ću, ja ajd u naš lipi Tavankut. Tek tamo se imade šta vidit – te lipi salaša, te slika od slame u Gupcovoj galeriji, a tek zamedljana rakija čeljadi moja...  Sedam jezika divani, a sve bunjavački! Triba se već pokrenit na salaš, uvatiće me mrak, al di se oparat od dočekane čeljadi. Čoviku sve drago kad vidi da je dobro došo. Kad sam stigo sididu stari i novi predsednik i lipo divanidu, pijedu rakijicu i šale se... Jel tog imade digod osim u Tavankutu? Obično se stari i novi mrzidu kugod dva nepre, sve uništidu od prijašnjeg pa iz početka tiraje. Šta pripovidat, osto sam u gostima dok nisam počo zaplićat nogama pa na salaš u moj Ivković šor da i ja štogod tako probam opravit, a ne samo se natiravat s onim zbunjenim Perišom i vazdan nepovirljivim Josom. Taman sam se lipo naspavo kad ova moja veli: »E sad ćeš momče za kaznu što si luto mene večeras nosit na Književno prelo u varoš u Bunjavačko kolo, po dana nisi bijo na salašu, valjda imam i ja prava kaki osim da perem i spremam! »Ta imaš, velim dašta neg imaš, ja sav srićan što me nije nadevetala kako zna, a vamo opet triba ić, diš lipčeg neg ovi poklada.« 

I tute je bome bilo lipo čeljadi moja, dičica su igrala, pivala, sigrala se pozorišta, no doduše jedan se latijo divana pa otego. Sva srića pa pored imade lipa mijana, ja ga malo slušo pa se izmašijo ova moja me nije ni spazila. Eto tako sam ja lipo provo poklade čeljadi. Jeste da su me malo »namaškarali« zamedljanom rakijom, al pak, i nako nas čeka još teža kažedu godina pa je red da se malo proveselimo. Ajd zbogom čeljadi, moram ić namirivat, mi se paori ne možmo dugo ni gostit.