Arhiv tekstova
Još posvršavat
Faljnis čeljadi moja, ja eto taman se rešijo štogod radit a ono opleo niki snig, a vitar kugod da je poludijo. A dolnjak, šta bi bilo da je gornjak?! Ne daj Bože da čovik krene orat, cigurno bi mu vraćo brazdu pa bi se moro manit. No nek, od posla se niko nije ugojijo što kaže moj rođo Joso, za sve je dao Bog vrimena. »A za nadimanje i drimanje u zapećku imade ga fala Bogu uvik«, bisno će ova moja. Ta Bože iz ženom, nisam ja kriv što ne znadem kuvat i peć kolača. Svako na svoj način ubija dosadu, no nisam još poklo svinje... Tijo sam ji prodat, a za ove novce ni pijan, ta da ja dadem moje čestito odranjene svinje cilu godinu pažene po to pošto ovi tajkuni uvozidu onaj otpad? Kako ne bi, kazo sam ja i onim tamo cenzaru: »Znadeš ti kako se nosidu drva priko ruke? E onda ćeš dobit svinje!« Lipo će Braniša opravit jedan velik disnotor, zvat Ivković šor i rodbinu pa ćemo uveče opravit prelo i to kako... Ne kugod što sad pravidu po koji kaki gospodski mijanama i to »ovi«, pa na drugim mistu »oni«, pa »naši« pa »vaši«, e bome ne mož! Kod Braniše na prelo su svi dobrodošli, svi jednako idu i piju i iđu napolje... Di car, pa šta se ondak dilit? Samo moram se žurit jevo samo još malo pa će korizma, a bome ondak ništa od preljenja. Ova moja se tog bome drži starovinski, kad prid čistu sridu ošikari laboške i kugod da je metla katanac na kačicu, nema bome masnog priko nedilje do Uskrsa. Ja moram priznat sam sebi da nisam baš take volje, al di čovik mož proć ispod vrljike a da ne odvali komad divenice. E to morade bit jaka volja, jel što bi ona vlast kazla »svesan drug«. Sitim se kadgod kad sam bijo šafar ja i moj rođo i imenjak kad odemo kod strička Lozije mi lipo kad strina nevdi izvadimo bričice i otfikarimo komad divenice, a kraj nataknemo na drvce mašine i zataknemo natrag. Bome su divenice za koju nedilju fajin »okraćale«. Stričko nije ništa ružijo, samo kad smo jednog dana očli a na pod odžaku metnut velik katanac »titan« a krečavom gretom na daščani vrati nacrtan šipak. Uncut je bijo taj moj strička Lozija, dositijo se kake su mu sinovci bećarine. Čeljadi moja, došo mi Pera jevo i baš je nadrndan, kaže da je naša varoš fajin milijuna isplatila onima koje je ker ugrizo na sokaku. Ko velim i triba: »Kad nisu vridni te vaške sredit, a i njeve gazde što ji puštaju na sokak, onda nek i plate. Neg, šta si ti nadrndan pajdo?« »Ta zamisli moj Braniša, ja se lipo dotiro, pa u varoš. Nisam baš niki ove zime pri novci pa ko velim šetaću se valjda će i mene kaki ugrist, a ono oš očin! Ko za jinat ni jedan ni da zareži, baš siroma čovik nema sriće«, žali mi se Periša. Mal se nisam zacinijo od smija: »Ta to je zato što si smotan! Tribo si lipo namazat čakčire mašćom od obare, onda bi ker tisnijo, jel oprat noge da ji vonj ne odbija.« Periša gledi u me pa će: »Viš tog se nisam ni sitijo!« Zbogom čeljadi moja, trgle mi suze pa vam ne možem više pisat.
